World around you

Promenila sam se.

Jesam. 

Ne znam kako se to desilo ali znam da jesam. U svakom pogledu. Sada sam zrelija, odlučnija, opuštenija, uplašenija i nervoznija. Da li sve to donose moje godine, odrastanje ili životne situacije, ne znam. Ali znam da ove promene nisu toliko loše. Osim moje promene raspoloženja. To jeste bezveze. No, krenimo redom. Ako on uopšte i postoji.....

Ko sam ja?

Za sve nove ljude koji su pukom slučajnošću pronašli moj blog, želim, pre svega, da kažem da mi je žao. Žao mi je što nam se putevi nisu ranije ukrstili. Što se nismo pre pronašli, ranije povezali. Možda da se sve to desilo u nekom drugom unverzumu, drugom trenutku, bilo bi bolje. Ali nije. U redu.     Zato smo tu gde jesmo. Ko zna zbog čega ste vi sada ovde, a ne tada. 

A svi vi, koji ste ne znam kako i dalje tu na mom blogu i nakon četiri godine, ste jedna predivna skupina ljudi koja je obeležila moje odrstanje i koja mi je ulepšavala svaki dan. Kliše ali istinito. 

Tako sam naivno krenula u svet blogovanja ne znajući šta će on sve doneti sa sobom. Ali ključna stvar se nije promenila. Započela sam ovo putovanje iz ljubavi ka pisanju i želje za napretkom, a svemu tome se sada priključila i spoznaja da zapravo ima ljudi koji poštuju ono što ja kažem i način na koji to iznosim. Nikada nisam želela da mi blog bude posao, da moram da nešto objavim u nekom roku ili da bude pretrpan nebitnim reklamama jeftine kineske robe.  Uspela sam sve to da izbegnem, želeći to slobodne vreme samo za sebe, kada svojim jagodicama na prstima nežno prelazim dirkama tastature kao da ih milujem stvarajući prelepu harmoniju sa iskrom koja se budi u mojim nervima. 

I ne pišem. Prestala sam. Jer kada dođete u ove godine, sve vas mrzi, ništa vas ne ispunjava kao sedenje sa društvom i ispijanje bezbroj kafa dnevno. I zato zapostavljam stvari. Zapostavljam ono na čemu sam mukotrpno radila tako dugo za neku bolju budućnost. Čudna je i ta činjenica da kada prestanete da pišete i to ne činite jako dugo, kada ponovo pokušate uopšte vam ne ide. Ko bi rekao da čovek može da zaboravi kako se sastavljaju rečenice i prenose emocije. 

Kako rastem ja, raste i blog. I dalje su mi urezani u sećanje postovi koje sam sa tolikom ljubavlju pisala, misleći da su najbolji na svetu. Gledajući druge, starije devojke i radeći što i one. Slikajući jednostavne ambalaže proizvoda za negu i pisajući prelepa mišljenja o svakom. To mi se nije dopadalo. Ali bilo je kul, pa radeći isto mislila sam da sam i ja. A zapravo bila sam smešna. Trudila se da budem ona a ne ja. Davno je to bilo, prošlo je. Sada tačno znam šta želim, šta mogu i kako mogu. Bar što se pisanja tiče.

Ali šta je onda problem? Zašto ne pišem više tako često?
Na to pitanje ni sama ne umem dati dobar odgovor. Ne pišem jer me mrzi, uz izgovore kako nemam vremena. Ne pišem jer ovo više nije samo moje malo tajno mestašce na internetu, već nešto što prati veći broj ljudi i dosta njih koji me u stavrnom životu i poznaju. Sada ne mogu tek tako doći ispričati nešto što me nervira ili imam problem, kad će to povući niz pitanja kod mojih prijatelja na koja ne znam ili ne mogu dati pravi odgovor.
I nekako, uvek osetim potrebu za pisanjem kada sam loše raspoložena. Nikada se ne setim ovog mesta kad bih imala da vam podelim koliko sam zapravo srećna, i koliko uživam u životu. Već samo u ovim tužno tmurnim danima, kada odstanem previše sama sa svojim mislima smatrajući da je svima dobro osim meni. A ne želim da vas mračin. Stvarno ne želim. Ali eto, nekako, opet se to dešava...


Šta radim sa svojim životom?

Ja sam mnogo srećna osoba. Zaista. Sa osmehom od uveta do uveta, redovno šetam hodnicima svoje gimnazije, javljajući se svima. Sada se i to delom promenilo. Kada sam krenula u ovu školu bila sam opuštenija, nisam brinula o glupostima koje niko osim mene zapravo i ne primećuje. Bila sam to što sam i sad, samo 3 godine mlađa. I dalje me nije sramota mojih gluposti, samopouzdanje me obliva svaki put kad progovorim ali već počinjem razmišljati o tome da li moje ponašanje nervira druge i šta treba popraviti. Okrenula sam se novim interesovanjima, pronašla u sebi ljubav prema brojevima, a izgubila ljubav prema slovima. Umesto da pišem, ja računam. Umesto da čitam ja konstruišem. Umesto da pričam, ja rešavam jednačine. I tako, postepeno, nestajem sa svojim društvenim crtama.
Mnogo razmišljam, nekad i previše. Provodim dane preispitujući svoje odluke i osmišljavajući šta sam možda mogla uraditi a nisam. Šta ako ne vodim ovaj život kako treba? I tako stalno, iznova i iznova proveravam sebe da li idem pravim putem plašeći se greške. Pokušavam da se pronađem, da ustanovim zapravo šta želim i kako to da postignem, ali svaki put kad mislim da sam na granici otkrića tog zakopanog blaga, dogodi se eksplozija koja ga uništi i natera me da se okrenem na drugu stranu tražeći drugi put koji će me dovesti do cilja.
Živim koliko mogu sada sa svojim 17 godina, prepuna ideja i ciljeva a natrpana obavezama. Nekada, samo želim da ćutim. Da nikome ništa ne kažem i da radim ono što želim. Da budem slobodna i ispunjena srećom koju sama sebi stvaram. Da uspem u svemu.


Šta će biti sa blogom?

Odlučila sam da pišem. Evo, zvanično da kažem i to. Krećem u novu godinu sa tim ciljem, videćemo kako će se završiti. Imam mnogo toga da kažem, a dugo ne pronalazim način kako i kome da ispričam. Da bih se setila, da moj blog i dalje postoji i da je to i dalje najbolji način mog izražavanja.
Ne kajem se što nisam pisala dugo, jer da sam to želela pisala bih. Jednostavno, nisam osećala dužnost i motivaciju da nešto napišem, a ne želim da ovo prelepo mesto koje je već na rubu smrti, uništim još više tako što neću joj davati svoju dušu. Za mene je velika šteta pisati ako ne pišeš iz srca i ne smatrajući to najboljim tekstom koji si mogao u tom trenutku napisati.
Ne želim da pišem da bih pisala. Želim da pišem da bih to i osetila. Želim da vi koji čitate moje reči osetite isto što sam ja dok sam pisala. Nije poenta imati bezbroj lažnih pratioca, nebitnih reči i komentara sa "Zaprati me". Kada svako od nas bude shvatio koliko su reči jake, koliko vredi ono što je pročitano a ne samo ostaviti glupi komentar, uspećemo nešto da promenimo u ovom društvu. Do tada ćemo svi samo gledati beskonačan broj slika na društvenim mrežama, poklanjati svoje dragoceno vreme ljudima koji to ne zaslužuju i biti deo jednog sveukupnog svetskog režima koji nas kontroliše preko interneta i čije smo mi marionete.
Mogu vam obećati da koliko god postova bude objavljeno ove godine, svaki će biti napisan do kraja sa poentom koju pokušavam da vam prenesem, bez mog kajanja da li je to trebalo izaći na internet i bez plasiranja robe. Kvalitet, ne kvantitet. 

Želim vam srećnu i uspešnu Novu godinu, bez prevelikih očekivanja. Uživajte u svakom danu, čuvajte svoje zdravlje i ne nervirajte se bez razloga. Sve će to biti zaboravljeno vrlo brzo. Želim vam da u ovoj godini pronađete sebe, pravi put, a i ako skrenete negde malo da se brzo vratite. Želim vam da budete slobodni ili barem da se osećate tako i da pobedite sve strahove. I mnogo, mnogo sreće. Sve ostalo možete sami. :)



Iva

Ja da znam kako da objasnim svoja osećanja verovatno bih još odavno bila pisac nekog poznatog romana koji putuje širom sveta i raduje ljude. No, pošto ne umem, ja sam i dalje ovde, pokušavajući da bar na trenutak dočaram svoju sreću. Ne očekuj naglu promenu ličnosti nakon ovog posta, ali očekuj neke veoma dubokoumne rečenice hehehe.

Kada se kazaljke sklope i na satu pokaže ponoć, dok se grliš sa tvojim najbližima i gledaš prelep vatromet kroz prozor, razmišljaš o novoj godini. Vidiš prvi januar kao novi početak, kao razlog da nešto promeniš kod sebe. Kao da je taj dan jedini dan u godini kad ti treba da se promeniš. Jedini dan kada ti zaista poželiš sebi, svojoj porodici, prijateljima (a i neprijateljima), sve najlepše što postoji. Jer danas je taj dan. Dan od kog će se sve ostalo promeniti. I onda sanjaš daljine, uspehe i pobede. Najbolje ocene, najskuplju garderobu i nezaboravna putovanje. A onda shvatiš da sve to možeš i ne možeš imati. I da je sve to važno, a i nije važno u tvom životu. I da jedina stvar koja ti zaista treba i za koju se zaista treba boriti jeste sreća. I da nije baš toliko u rukama sudbine već i da i sama možeš dosta učestvovati u građenju iste.


Moj glavni cilj u ovoj godini jeste da budem srećna. Da uživam, živim život i da se ne nerviram. I za ova četiri meseca, koliko se trudim da ispunjavam svoje ciljeve, mogu reći da nikad srećnija nisam bila. Ja se osećam toliko ispunjeno, toliko zadovoljno i beskrajno uživam. Da, imam i ja dane kad sam loše raspoložena, kad me nešto iznervira, ali to ne znači da nisam srećna.
A vrlo je jednostavno. Samo sam jednog jutra ustala i odlučila da ja ne želim da trošim svoj život koji previše brzo prolazi na nebitne stvari i nebitne ljude. Da zapravo ne želim da kažem da mi je neki dan prošao loše i da sam stalno nervozna i da se istresam na druge. Plašim se da će mi srednja škola previše brzo proleteti a ja prosto previše uživam u njoj.
Zar vredi reći da mi je neka ocena, profesor, osoba uništila dan? Pa ko su oni da im ja dopustim da tek tako ušetaju u moj život i unište ono do čega mi je najviše stalo.  Ako tek tako dopustim ljudima da ruše ono oko čega sam se ja trudila godinama nigde neću dogurati.


I možda zvuči nemoguće i da nije baš toliko lako kao što opisujem, ali verujte mi, čak je i lakše od toga. Sreća je stvar izbora. Jer su naši izbori ono što nas čini srećnom ili ne osobom. Na nama je da odaberemo šta ćemo danas raditi, učiti, s kim ćemo se družiti i koju kafu ćemo popiti. Na nama je da biramo naše vlastite misli. Kada odlučite da od danas želite da uživate u svakom trenutku, da želite gledati na ljude i svet s osmehom na licu i vedrinom u očima, stvari će se promeniti. Kad ne dozvolite sebi da vam nekih par loših trenutaka u danu pokvari svih 24 sata.
Neće se promene drastično dogoditi. Niste ni vi drastično postali tako negativni. Već svakodnevnim radom, bez očajavanja ako možda prethodnog dana niste uspeli postići vaš zadati cilj. Život je putovanje, i to veoma kratko, i zaista je greota baciti svoj život u neraspoloženje zbog nekih trenutnih akcija. U redu je da se vi ne osećate dobro nekog dana. I sasvim je okej da želite ceo dan preležati u krevetu gledajući vašu omiljenu seriju. Ali ne treba da sebe kažnjavate zbog toga. Okej ne biti okej.


Težiti ka nekom višem cilju. Okej, danas sam srećna. Ali ja želim to biti i sutra. I prekosutra. I dan posle. I svaki dan. Želim da uživam u svakom danu. Želim da iz svakog dana izvučem ono što je najbolje. Jer sve počinje od vas i vaših misli. Ne postoji ništa na ovom svetu što je pozitivno ili negativno. Sve je u očima posmatrača. Ako vi čvrsto odlučite da želite od svake osobe uzimati samo ono što je dobro, da želite da se svaki dan osećate sjajno a ne samo kad se to slučajno desi i pre svega kada zaista počnete gledati svet očima sreće, videćete promene. Jer tek kada se okrenete i prisetite vaše prošlosti, shvatite zapravo koliko je dobrih i sjajnih ljudi prošlo kroz vaš život. Kako jeste da devojčica u 4 razredu osnovne bila zla prema vama, ali isto tako vas je ona naučila životu i da nisu svi ljudi dobri i da treba da ojačate. I ona vaša profesorka iz srednje škole kod koje ste jedva dobijali dobru ocenu. I ona je zaslužna za nešto. Da li će biti zaslužna za to što ste kasnije postigli u životu to što ste sada, ili zato što vam je makar pokazala kojim putem da ne idete, koje ljude da ne gledate, zaslužna je. Ako svaki dan prihvatite takav kakav jeste i ako krenete biti zahvalni. Biti zahvalni na zdravlju vas i bližnjih, zahvalni na svemu što imate, što ste postigli, što ste videli i osetili. Treba biti zahvalan svakoj osobi jer da nije bilo njih takvih kakvi god da su, ni vi ne biste bili danas osoba koja jeste.


Niko od nas nije savršen. Nikad nećemo ni biti. I zašto onda u ljudima tražiti mane? Zašto gledati na svet iz one loše perspektive. Sreća je u vama samo što joj vi ne dajete šansu da izađe na svetlost dana i ulepša vam svaki trenutak. Zašto je to tako? Plašite se? Plašite se kako će izgledati svet ako mu se prepustite? Plašite se da vas ljudi vide srećne, jer kako ćete onda održati ugled uvek ljute osobe?
Ne znam šta je problem kod vas, ali kod mene je to bio nedostatak pozitive. Nisam sebi dozvoljavala previše da se opustim, uvek je tu bilo nešto što me je sprečavalo. Sigurna teritorija. Znala sam da ako se nerviram, posle će proći. Nisam znala kako bi sve to izgledalo i bez nervoze. I onda se sve promenilo....
I zaista, od prvog januara pa sve do danas 28 aprila 2018 godine, moj život se promenio. Nikada nisam bila ovoliko srećna, ovoliko pozitivna i puna života. I što više uživam, što se više trudimd a ispunim svaki dan, to mi dani traju duže i imam osećaj da produžujem sebi dane u ovoj mojoj prelepoj gimnaziji. Osmeh je uvek tu, jer nema razloga da ne bude. Ja sam toliko srećna i zahvalna na svemu što imam. Zahvalna sam na svojoj predivnoj porodici koja mi daje osećaj potpune sigurnosti i podrške za bilo šta u životu. Zahvalna sam i svojim prijateljima koji nekako uspevaju da me trpe svaki dan iako znam da sam dosadna. Ali zahvalna sam i svemu ostalom oko mene. Zahvalna sam na ovom prelepom sunčanom danu, krevetu što je previše udoban, Melanie Martinez jer ima predobre pesme i jer je rođena isto kad i ja....
Jer danas je moj rođendan. 17. Previše je sve brzo prošlo. I zato neću dozvoliti da mi bilo koji dan prođe a da ga ja nisam maksimalno iskoristila, jer nikad mlađa neću biti, i ne želim da se nekad pokajam zato što sam nešto uradila, ili zato što nešto pak nisam uradila. Sve se dešava sa razlogom. Zapamtite to. :)




Iva

Ko još gleda Titanic? Taj film je tako basic fuj ljubavna drama. Svi znamo da je ona razmažena bogatašica, a on beskućnik i da će on probuditi sve najbolje u njoj, bla bla kao i sve ostale ljubavne priče. Previše predvidivo. Ništa novo. Ne znam zašto ljudi prave toliku frku oko tog filma. Zamisli ima 11 Oskara. Pa šta izvinite molim vas? Dali mu Oskara za muziku. Nije kao da to utiče nešto posebno na film... Verovatno je svima samo bilo žao zbog tolike pogibije, pa su se eto rasplakali. 

Ali DiCapario je tada bio mlad i dobar je glumac, vredi pogledati. Mislim samo da bih rekla da sam gledala, shvatate već, da ne bude da nisam upućena u nešto. 

TRI SATA? Au sine, kako ja ovo da gledam? Nemam koncentraciju 45 minuta na času, a kamoli tri sata. Dobro Iva, gledaj koliko možeš, kad te smori ugasi. A verovatno hoće, jer Titanic. 

Kakav je ovo početak? Zar nije priča o dvoje mladih a ne o babi nekoj i nekom brodu i nekim ljudima koji nisu DiCaprio?!?!

Aaaaaa kontam kontam da da sve mi je jasno da da aham. 

Znači baba to si ti? ŠTA AKO BABA ZAPRAVO LAŽE I ONA NIJE TA ROSE ZA KOJU SE PREDSTAVLJA? Ahaahaha e to bi bio dobar plot twist. Ja treba da postanem reditelj bre, ovaj Cameron nema pojma. Ali ae da mu pružim još malo šanse....

Na koju foru lik dobio karte za brod, a ja ne mogu da dobijem karte za bioskop za dž a kamoli nešto više. Mada kad vidim šta će ga čekati, ma ne treba meni to. xD 

NE LAŽI DA SU SE UPOZNALI? AUUU TO NISAM OČEKIVALA VAUUU

Tako sam znala da neće skočiti. Mislim, on mora umreti ne ona.... Ali opet su slatki aaaaa

Ne, ne, ne, ne bre on je nju spasio šta radi ovaj? Kukuu nemoj da prihvatiš pare, alo idi na večeru. 

E mislila sam da je ova debela žena loša, a pazi kakvo mu odelo dala. Ko saliveno. 

Moram priznati ume mali da crta nije loše, nije loše :) 

E ima da ostaviš tog ružnog verenika ne zvala se ja Iva. On će tebi da govori da treba da ga poštuješ ko muža. E PA NIJE TI ŽENA JOŠ UVEK #JUSTSAYING

Joj bože koliko su oni preslatki, ja ne mogu stvarno

Aaaaa ova treća klasaaa jaoj pa ja bih tu. Pusti novac, pusti slavu vidi kako se ovi provode. 

E AKO SI SE PREDOMISLILA VAS DVOJE STE TAKO KRINDŽ ALI KJUT PAR EVO JA NE ZNAM

To je ta scena da aaaa na palubi aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Pesma.

Boli.

Nemoj da plačeš Iva.

Mislila sam da sanja.

Ne sanja on ništa.

Sve je java.

Sad je crta.

Dobro crta.

Da li sam to već rekla?

Ne znam.

Pogubila sam se.

Voda. Voda. Voda je svuda. Hladna voda. Jack je zarobljen. Drže ga zavezanog lisicama. Što mu to rade? Što to meni rade? Hoće li umreti? VRATILA SE PO NJEGA!! E TO JE LJUBAV LJUDI MOJI

Hoće sad umreti? Hoće. Mora. Ne? Dobro. A sada? Ne? I dalje? Bože zašto maltretiraju moje jadno srce svaki put ja hoću da umrem dok on ne umre. Znam da će umreti. Znam da će brod potonuti. I dalje mi stoji knedla u grlu.
Bežite alo devojko šta čekaš? Awww vratila se po njega. Oni ne idu nigde jedno bez drugog. Ona skoči, on skoči. Aaaaaaaaaaaaaaa slobodno mogu i ja sa njima.
Čekaj. Šta ako su mene svi lagali i on zapravo ne umire? Mislim, koliko puta je bio u situaciji da umre i i dalje nije?!? Možda će ostati zajedno. Moraju. Kako če Rose bez Jacka? I kako će Jack bez Rose?

“So I walked back to my room and collapsed on the bottom bunk, thinking that if people were rain, I was drizzle and she was a hurricane.”― John Green, Looking for Alaska 

Šta je za vas Veliko Možda?
Neko sanja daljine. Neko uspeh i slavu. Neko, jednostavno, malo sreće. I traži i traži i traži. Traži nešto što će kliknuti i napraviti promenu. O čemu sanjaju najveći pisci, ali i najuspešniji mornari. Stvar koja će možda promeniti život. Ili možda neće. Ali to nikada nećemo znati dok ga ne pronađemo. I dok ne počnemo od tada da računamo vreme. Samo što sva lepota leži u potrazi. Shvatimo to tek kad prođe. Ja ne znam da li sam pronašla svoje Veliko Možda.... mislim da nisam. Ali da sam blizu. Jako blizu. Kao da se nalazi tačno ispred mene. Iza ugla. Trčkara čekajući da ga sustignem. Samo što ja i dalje nisam dovoljno brza....

 136. Toliko je dana dovoljno da upoznaš nekoga. Ili da misliš da ga znaš. Da li zaista poznajemo ljude oko nas. Da li taj nasmejani pogled iz poslednje klupe pokazuje pravu istinu? Šta mi uopšte znamo o ljudima? Znamo samo ono što nam kažu, a usput saznajemo ono što su prećutali. Niko neće reći baš sve o sebi u 136 dana. Osim toga, kada stvoriš nečiju sliku u glavi, biće potrebno mnogo truda da se taj prizor promeni i malo više približi realnosti. Jer upoznam samo jednu stranu. Jedan osmeh te osobe. Onaj što ti kaže da je sve u redu, i da živi život o kakvom mašta. I ja napravim idealnu sliku. Združim se sa tom osobom, a o onoj iza, o onoj koja je dominantna u kasnim večernjim satima, ne znam ništa. I onda ti se drugarica ubije. Pijana, udari policijski auto. Ne meni. Ali Majlsu da....

136. Toliko dana ti je potrebno da shvatiš da su se stvari promenile. Da su nestale osobe za koje si duboko verovao da će večno biti tu. I usput shvatiš da nisi ništa znao. Tih 136 dana, krivićeš sebe. Zašto nisi nešto uradio. A mogao si. Mogao si nekome pomoći da izađe iz lavirinta patnje. Mogao si možda da je vratiš na pravi put. I ti 136 dana osećaš krivicu. I treba da je osećaš. Kriv si. Ljudi uvek misle da je postojalo nešto što su mogli da urade, a najgore je kad je zaista moglo nešto da se učini, a nije se učinilo jer ste i vi obična ljudska bića koja stoput dnevno naprave stotinu grešaka.  

I nakon 136 dana, ti počneš da zaboravljaš. Ne sećaš se više vaših priča i avantura. Ne sećaš se kako je mirisala, ni koje boje su joj oči. Ne sećaš se čak ni razloga zašto je se ne sećaš. Samo znaš da je tako.


Depresija je teška stvar. Nije lako izaći iz nje, a bogami nije lako ni dospeti u njene ruke. I boli. Svaki tuđi pogled boli. Svako negodovanje, i neuspeh. I onda se postavlja čuveno Bolivarovo pitanje: "Kako da izađem iz ovog lavirinta patnje?"
Podmuklost depresije leži u tome da ti crpi moć iz toga što te odvlači od sveta koji se odvija izvan tebe. Otežava tvojoj okolini da prevaziđe jaz i čuje te onako kako je tebi potrebno da te neko čuje. I onda povređuješ sebe. I nisi ni svestan da povređuješ i neke druge ljude, pogotovo one (porodica, na primer), koji te vole najviše na svetu.
Izlaz iz lavirinta nikako ne podrazumeva pretvaranje da on ne postoji, i zidanje malog, samodovljnog sveta u skrivenom delu beskrajne mreže prolaza. Moram prihaviti činjenice. Moram oprostiti sebi, i obećati ovoga puta nešto jače i držati se toga. Ako sebi kažem da mi je oprošteno, hoću li se osećati bolje? Kada shvatim da i drugi greše, da nisam jedino nestašno štene u ovoj tami, i kada prihvatim da se neke stvari više neće ponoviti, tada ću izaći. Tada ću shvatiti pravu važnost života, i zašto ga treba ceniti. I znaću kako treba ići dalje a da ne potonem. Jer lavirint je bedak, ali ga sam biram.


I na kraju ostaje mnogo pitanja. Mnogo nerečenih činjenica i pitanja za koje nećemo nikada pronaći odgovore. I smrti i prijateljstva i religija biće obavijeni velom tajne koje nikada nećete uspeti da otkrijete. Ali zašto se i truditi. Neke stvari teba da ostanu tajna. Bolje je tako za nas, ne treba se mešati baš svuda. Moramo pronaći način da živimo sa dvosmislenostima koje nam život nanosi, a da ne posvetimo psihu pitanjima na koje nećemo dobiti odgovore. Treba živeti u trenutku. Treba pronaći razlog da ti svaki dan bude ispunjen. A u krajnjoj varijanti imati svoju sigurnu zonu, u kojoj bismo boravili kada je napolju nevreme, i kada nam treba mesto za razmišljanje.


Ovako.... verujem da sam vas zbunila koliko i sebe. Ne, nisam depresivna, nemam nikakve probleme i ne, ne pišem ovo samo radi pažnje. Završila sam jednu knjigu čije se ime pominje na samom početku ovog posta i osetila sam potrebu da nešto napišem. Moja osećanja oko ove knjige su jako pomešana, ne znam više ni o čemu treba da razmišljam, a kamoli šta pišem. Osećala sam se zbunjeno, i kao da će moje emocije pući svake sekunde. Onda sam ispisala to što sam osećala. Nemojte mi zameriti, bilo je jako kasno, ja previše umorna. A ovaj zaključak pišem jutro posle. Sumiram utiske, čitam svoj tekst, shvatam da neki delovi nemaju poentu, da ni sama ne razumem šta sam želela reći. Ali ostavila sam sve tako. Jer sve što bih sada napisala, ne bi bilo to. U toku noći sam više razmišljala, i menjala mišljenja. Ovo je prvobitna zamisao. I nek ostane na tome. Nek imam i jedan takav post. Zbrda-zdola.
Ovo je takođe i neki vid recenzije za knjigu U potrazi za Aljaskom. Barem sada znate koliki je utisak ta knjiga ostavila na mene. Vredi pročitati. Ili makar probati. Verovati u nadu. Jer svima ostaje nada, čak i dok patimo, čak i u samoj patnji. Iskonska nada.

Iva

I dobrodošli dame i gospodo u novu epizodu vaših omiljenih postova KAKO BITI LOKALNA SELJANKA. Znam da ste svi veoma uzbuđeni i da jedva čekate da vidite šta smo vam za danas pripremili, ali držaću vas u toj neizvesnosti još neko vreme. Najpre da se podsetimo šta je bilo u prethodnoj epizodi:

#KBLS: Intervju sa našim idolom

Sada kada smo se prisetili razgovora koji smo vodili sa našom divom, možemo da krenemo na današnju tematiku posta. Pošto leto uveliko traje, vreme je da se ponovo posavetujemo sa našom najpoznatijim fešn jes jes guruom Ivom, koja je poznata po najboljim modnim inspiracijama. Ako niste uspeli da ispratite prošlogodišnje letnje savete, vreme je da to nadoknadite. Nastavite sa čitanjem, i odmah znajte da ćete na kraju pročitanog posta biti potpuna lokalna seljanka.


Najbitnija stvar na ovom spisku su čokeri. Oni su skroz, must have ove sezone. Sve zvezde ih nose, sve ne-zvezde ih nose, pa zašto ne biste i vi? Pošto je sada postalo totalno nebitno kakav čoker nosite, oblika ili boje, oko vašeg vrata stavite šta hoćete. Vaš čoker može biti i povodac za pse, ili jastuk na naduvavanje, ako će vam to doprineti cool instagram slikama. Po mogućnostvu, čoker nemojte ni skidati. Neka uvek velelepno stoji na vašem Collum-u. Čokeri su odlična stvar ukoliko imate suicidalne misli. :) (šalim se samo, ni ne pomišljajte na tako nešto, slučajno!)


Ako ste ove godine išli na more, onda niste mogli da ne primetite da se ovog leta nose čuvene UGG čizme na plaži. Ma ne samo ove godine, već i par godina ranije. Dobre strane ovih čizmi su skoro pa beskonačne. Pre svega, neće vam biti ni trunkicu hladno (koga su zahvatile grčke poplave ove godine, zna šta pičam xD), nećete imati pesak na nogama, a i ako budete šetali po plaži ne postoji taj kamen koji će vas ubosti. Plivanje sa njima će vam biti jako prijatno jer vrše funkciju peraja. Ionako izgledaju ko pačije noge, sad je vreme da najzad iskoristite tu njihovu funkciju. Možda sa vremena na vreme osetite veliku vrućinu i pre nego što poželite da ih skinete, da vam se noge malo ohlade, setite se Bogom dano rešenje. Samo zgazite u plićak, svi znamo kako te cipele reaguju u kontaktu sa vodom ;)


(ne znam zašto ova slika, ne pitajte ništa, to sam prvo pronašla na Google-u)
Ah, kakva bih ja to koleginica fešn blogerka, da ne pomenem NAJ POTPUNO SASVIM NAJ sjajeve za usne od naše svima dobro poznate NAJ POTPUNO SASVIM NAJ Kylie Jenner....
Ja od rođenja sanjam njena usta, i kada je objavila da ima svoju kolekciju šminke i ja sam potrčala da ih kupim. A verujte mi, oni fejk su 10000 puta bolji od originala. Senke su tačno napravljene da savršeno našminkate vaše oči, kao da vas je tukao neko, a nakon što skinete šminku oči vam nabubre taman toliko da izgledate skroz prirodno, jer svi već znamo da niste spavali celu prethodnu noć zbog najnovije epizode vaše omiljene serije.
Još jedna prednost ovih karmina, a i cele Kylie šminke je što možete biti najveća riba Instagrama sa slikama "profesionalne" šminke, a ako ste dovoljno hrabre, samo napred u objavljivanju tutorijala....


U školi vam verovatno nisu dozvoljeni predugački nokti, a iako jesu nije bas lako rukovoditi njima, pogotovo kad imate dosta obaveza. I onda napokon dođe taj dan. Najsrećniji dan svih devojčica širom sveta. Dan kada vam niko ne može ništa zabraniti. Dan kada ćete napokon dobiti ono što dugo očekujete i strava instagram slike. Najzad će vam ljudi prilaziti i diviti se vašim noktima.
Totalno je nebitno to što su vam nokti u toku godine izgrickani, prljavi sa mnogo zanoktica i sa poluoljuštenim lakom. To sve pada u vodu tog trenutka kad nadogradite vaše letnje kandže.
Kakva ste vi to lokalna seljanka ako nemate nokte od 14 metara, koji su naravno veštački, jer ne daj bože blama da su nokti vaši. Bitno je da su ti nokti u raznim bojama, da šljašte i sijaju, sa mnogo šljokica, cirkona, tufnica, čipke ma svega što može da se stavi. Sada je veoma moderno da vam se domali prst razlikuje od ostalih noktiju, još uvek nism utvrdila tačan razlog ali kao da je i bitno??? Ako vam svi nokti imaju print tufnica, taj treba da bude tigričast ili sa ogronim cvetom ili ah da sa tufnicama, tigricama, cvetom ali pre svega nek to bude frenč.... xD


Kako da zaboravim da stavim ovogodišnji najveći hit?!?!?!?
Mora da ste viđali, ako ne na moru i plaži onda barem po društvenim mrežama najmoderniji kupaći ove godine. Ako još uvek ne shvatate na šta ciljam (iako sam veoma dobra u davanju naznaka, ali 'ajde) to su vam oni duboki kupaći sa raznim neartikulisanim tračicama na sve strane, da u nekom trenutku ne znaš gde koja treba da ide. Gornji delovi uglavnom izgledaju kao donji veš (tačnije gornji jer je gornji deo tela hahahahahahahaha kakva dobra forica... ne? ok....)
Najbolja stvar kod ovih kupaćih je da prekrivaju sve nesavršenosti na vašem telu, i izgledaćete baš kao najveća topina kad ih nosite. (Ne baš, stoje samo mršavim devojkama, ali da kažemo tako da bismo se osećale bolje xD) Evo npr. pogledajte ovu sliku koju sam pronašla samo za vas. Priznajte da kupaći ovoj devojci stoji ko saliven, i ističe njene obline baš tamo gde treba. Ističe ih mnogo bolje nego bilo koja dijeta.

I to je tooooo najzaad. Eh da samo znate koliko dugo sam radila na ovom postu, ali nikako mi nije išlo xD Sve u svemu, ne želim niko da se naljuti, sve je šala, društvo opustite se. Ako vam se svideo ovaj post pogledajte moju celu kolekciju #KBLS postova ovde, a mi se vidimo uskoro, nadam se. xD

Poyyyy, Iva

Već je jul, i većina nas će otputovati na more i mislim da je krajnje vreme da doteramo liniju. Jer džabe što svi stalno govorimo kako od sutra krećemo zdravije da se hranimo i da radimo vežbe, kad od toga nikad nema ništa. I onda se masnoća tako gomila i gomila i gomila, i kad dođe trenutak da obučemo kupaći bude mašalaaa.... Ja sam prva ta koja smatra da svako od nas treba da bude zadovoljan sopstvenim telom, ali kada neko ne vodi računa šta jede, kada jede i koliko jede i posle se žali zašto je debeo.... e pa druže stvari ne idu baš tako.... xD
I sada kada smo najzad odlučili da radimo vežbe (jesmo, malo sutra), sad treba da prestanemo da jedemo i slatkiše. A to je malo veći problem, priznajte. E pa ja, Iva, neprestano napredujem u svim sverama ovog sveta, da bih vama, mojim čitaocima, mogla uvek pomoći. I tako od modne blogerke sa najboljim fešn savetima stižemo i do profesionalong nutricioniste koji zna samo najbolje načine da izbegavate nezdravu hranu. Imam diplomu naravno (jer, internet je majka), i sada kad sam vas upoznala sa mojom profesionalnošću, krenimooooooooooo

1. Rum i Vanila za kolače

2. Pasta za zube sa voćnim ukusom

3. Kupka je zakon