четвртак, 01. јун 2017.

Stvari fale kad ih nemaš

Danas sam odlučila da posetim svoju osnovnu školu. Da vidim kako je, šta radi. Da li je novi učenici nerviraju, i da li ima petica. Kako su takmičenja, i kako je život. Ima li dovoljno osmeha. 
Prošetala sam onim istim hodnicima. I ušla u onu istu zbornicu. Pogledala se u ono isto ogledalo, i zakoračila u onu istu učionicu. Javila se onim istim profesorima, i sela u onu istu klupu. Kupila onu istu žvaku, i prošla pored istog plakata. I sve je bilo isto. I sve je ostalo isto.


Oduvek sam žurila da završim školu. Samo čekala momenat kada ću napustiti osnovnu. Međutim, sada kada pogledam, ne znam zašto sam to radila. Tek sada shvatam koliko je taj period bio lep.
Svaki dan sam ulazila na taj ulaz. Svaki dan sam sedala u istu treću klupu do zida, sa svojim drugom. Svaki dan sam slušala njegove šašave priče. Svaki dan sam mu dopuštala da se šali na moj račun.
Svaki dan sam odgovarala, ili imala kontrolni. Svaki dan sam kasnila. Svaki dan sam mislila da sve znam, da bih kasnije shvatila da i nije baš tako. Svaki dan sam sedela u kabinetu za engleski jezik. Svaki dan sam pevala, i svaki dan sam bila nasmejana. Svaki dan je bio ispunjen.


Školska prodavnica još uvek prodaje one iste žvake sa ukusom limuna. I dalje stoji moj plakat u holu škole. A i moj potpis u levom uglu klupe je tu. Broj pločica u hodniku se nije promenio, kao ni stari prsluci koje su dežurni učenici nosili. Bista našeg pesnika nepomično stoji na ulazu u školu. I ribice u akvarijumu veselo plivaju. Boja zidova je boja breskve baš kakva je bila kad sam je poslednji put videla. Stolice su iste. I krede. Čak i one su iste.


Sve je ostalo isto. Osim u jednom. Sve to isto više nije bilo moje isto. Nekada sam ja bila ta koja je skakala po školskim hodnicima, ta koja je učestvovala u svim priredbama, ta koja je čekala ispred zbornice da uzme kartu iz geografije.
I onda pogledam oko sebe. I dalje deca trče po učionicama, i dalje neko plače u wc-u, i dalje se tračevi šire hodnicima. Samo što to više nije moje društvo. Više nismo mi ti koji pravimo smicalice, više nismo mi ti koji se grle po hodnicima i više nismo mi ti čiji glasovi vijore učionicama, dok profesori pokušavaju da nas nauče nečemu. I te stvari nedostaju. Nedostaju mi časovi provedeni krijući telefon od nastavnika, hladni zimski dani grudvanja, sahrane koje smo pravili....


Koliko god ja govorila da ne volim svoju osnovnu školu, kada se ponovo nađete u toj zgradi, nemoguće je da vas ne sustignu emocije. Jer osnovna škola će ostati vaša. I zauvek ćete imati taj osećaj da ste došli u nešto svoje. Jer ste odrasli sa tim ljudima, i oni su propratili vaš razvoj, od jednog detenceta do već velike osobe sa svojim stavom i mišljenjem. Zato i želim da im zauvek budem zahvalna. Moja prva godina srednje škole, je lepša nego cela osnovna škola, što se tiče ljudi oko mene. Ali nikada neću zaboraviti dane provedene u osnovnoj, i osobe upoznate u njoj.
Tačno je da sam dosta puta bila ljuta, razočarana i povređena od osoba od kojih to nisam očekivala. Ali isto tako, da nije bilo svih tih osoba, ja ne bih danas bila ovakva kakva jesam.
Ne bih bila ovako pozitivna, ne bih beskrajno verovala u sebe, i ne bih  bila tako otkačena. Ne bih umela sebe da odbranim u neprijatnim situacijama, i ne bih umela da pričam bez prestanka.
Da nije bilo osoba boljih od mene, ne bih naučila da se borim za svoje ciljeve.Imala sam svoje trenutke slave, gde je cela škola gledala u mene, ali imala sam i trenutke kada sam morala da se suočim sa činjenicom da možda ipak i nisam najbolja u svemu.


Nedostaju mi ljudi, nedostaju mi osmesi, nedostaju mi čak i svađe. Želela bih samo na jedan dan da se vratim u svoju staru klupu, da samo još jednom čujem propalu drugovu foru, i da po poslednji put budem voditelj na školskoj priredbi. Ne bih menjala sadašnje odeljenje ni za šta, ali ne mogu sakriti sva svoja osećanja kada sam ponovo kročila u staru zgradu.
Kroz srednju školu samo prolazim. Ja sam jedna od 270, koliko nas ima u generaciji. Niko nema sa nama taj odnos, da osećate tu povezanost sa profesorima. Ali naviknete se i na to posle nekog vremena. Samo što će zauvek ta vaša zgrada osnovne škole ostati upamćeno mesto pre svega u vašim srcima. ♥