World around you

Promenila sam se.

Jesam. 

Ne znam kako se to desilo ali znam da jesam. U svakom pogledu. Sada sam zrelija, odlučnija, opuštenija, uplašenija i nervoznija. Da li sve to donose moje godine, odrastanje ili životne situacije, ne znam. Ali znam da ove promene nisu toliko loše. Osim moje promene raspoloženja. To jeste bezveze. No, krenimo redom. Ako on uopšte i postoji.....

Ko sam ja?

Za sve nove ljude koji su pukom slučajnošću pronašli moj blog, želim, pre svega, da kažem da mi je žao. Žao mi je što nam se putevi nisu ranije ukrstili. Što se nismo pre pronašli, ranije povezali. Možda da se sve to desilo u nekom drugom unverzumu, drugom trenutku, bilo bi bolje. Ali nije. U redu.     Zato smo tu gde jesmo. Ko zna zbog čega ste vi sada ovde, a ne tada. 

A svi vi, koji ste ne znam kako i dalje tu na mom blogu i nakon četiri godine, ste jedna predivna skupina ljudi koja je obeležila moje odrstanje i koja mi je ulepšavala svaki dan. Kliše ali istinito. 

Tako sam naivno krenula u svet blogovanja ne znajući šta će on sve doneti sa sobom. Ali ključna stvar se nije promenila. Započela sam ovo putovanje iz ljubavi ka pisanju i želje za napretkom, a svemu tome se sada priključila i spoznaja da zapravo ima ljudi koji poštuju ono što ja kažem i način na koji to iznosim. Nikada nisam želela da mi blog bude posao, da moram da nešto objavim u nekom roku ili da bude pretrpan nebitnim reklamama jeftine kineske robe.  Uspela sam sve to da izbegnem, želeći to slobodne vreme samo za sebe, kada svojim jagodicama na prstima nežno prelazim dirkama tastature kao da ih milujem stvarajući prelepu harmoniju sa iskrom koja se budi u mojim nervima. 

I ne pišem. Prestala sam. Jer kada dođete u ove godine, sve vas mrzi, ništa vas ne ispunjava kao sedenje sa društvom i ispijanje bezbroj kafa dnevno. I zato zapostavljam stvari. Zapostavljam ono na čemu sam mukotrpno radila tako dugo za neku bolju budućnost. Čudna je i ta činjenica da kada prestanete da pišete i to ne činite jako dugo, kada ponovo pokušate uopšte vam ne ide. Ko bi rekao da čovek može da zaboravi kako se sastavljaju rečenice i prenose emocije. 

Kako rastem ja, raste i blog. I dalje su mi urezani u sećanje postovi koje sam sa tolikom ljubavlju pisala, misleći da su najbolji na svetu. Gledajući druge, starije devojke i radeći što i one. Slikajući jednostavne ambalaže proizvoda za negu i pisajući prelepa mišljenja o svakom. To mi se nije dopadalo. Ali bilo je kul, pa radeći isto mislila sam da sam i ja. A zapravo bila sam smešna. Trudila se da budem ona a ne ja. Davno je to bilo, prošlo je. Sada tačno znam šta želim, šta mogu i kako mogu. Bar što se pisanja tiče.

Ali šta je onda problem? Zašto ne pišem više tako često?
Na to pitanje ni sama ne umem dati dobar odgovor. Ne pišem jer me mrzi, uz izgovore kako nemam vremena. Ne pišem jer ovo više nije samo moje malo tajno mestašce na internetu, već nešto što prati veći broj ljudi i dosta njih koji me u stavrnom životu i poznaju. Sada ne mogu tek tako doći ispričati nešto što me nervira ili imam problem, kad će to povući niz pitanja kod mojih prijatelja na koja ne znam ili ne mogu dati pravi odgovor.
I nekako, uvek osetim potrebu za pisanjem kada sam loše raspoložena. Nikada se ne setim ovog mesta kad bih imala da vam podelim koliko sam zapravo srećna, i koliko uživam u životu. Već samo u ovim tužno tmurnim danima, kada odstanem previše sama sa svojim mislima smatrajući da je svima dobro osim meni. A ne želim da vas mračin. Stvarno ne želim. Ali eto, nekako, opet se to dešava...


Šta radim sa svojim životom?

Ja sam mnogo srećna osoba. Zaista. Sa osmehom od uveta do uveta, redovno šetam hodnicima svoje gimnazije, javljajući se svima. Sada se i to delom promenilo. Kada sam krenula u ovu školu bila sam opuštenija, nisam brinula o glupostima koje niko osim mene zapravo i ne primećuje. Bila sam to što sam i sad, samo 3 godine mlađa. I dalje me nije sramota mojih gluposti, samopouzdanje me obliva svaki put kad progovorim ali već počinjem razmišljati o tome da li moje ponašanje nervira druge i šta treba popraviti. Okrenula sam se novim interesovanjima, pronašla u sebi ljubav prema brojevima, a izgubila ljubav prema slovima. Umesto da pišem, ja računam. Umesto da čitam ja konstruišem. Umesto da pričam, ja rešavam jednačine. I tako, postepeno, nestajem sa svojim društvenim crtama.
Mnogo razmišljam, nekad i previše. Provodim dane preispitujući svoje odluke i osmišljavajući šta sam možda mogla uraditi a nisam. Šta ako ne vodim ovaj život kako treba? I tako stalno, iznova i iznova proveravam sebe da li idem pravim putem plašeći se greške. Pokušavam da se pronađem, da ustanovim zapravo šta želim i kako to da postignem, ali svaki put kad mislim da sam na granici otkrića tog zakopanog blaga, dogodi se eksplozija koja ga uništi i natera me da se okrenem na drugu stranu tražeći drugi put koji će me dovesti do cilja.
Živim koliko mogu sada sa svojim 17 godina, prepuna ideja i ciljeva a natrpana obavezama. Nekada, samo želim da ćutim. Da nikome ništa ne kažem i da radim ono što želim. Da budem slobodna i ispunjena srećom koju sama sebi stvaram. Da uspem u svemu.


Šta će biti sa blogom?

Odlučila sam da pišem. Evo, zvanično da kažem i to. Krećem u novu godinu sa tim ciljem, videćemo kako će se završiti. Imam mnogo toga da kažem, a dugo ne pronalazim način kako i kome da ispričam. Da bih se setila, da moj blog i dalje postoji i da je to i dalje najbolji način mog izražavanja.
Ne kajem se što nisam pisala dugo, jer da sam to želela pisala bih. Jednostavno, nisam osećala dužnost i motivaciju da nešto napišem, a ne želim da ovo prelepo mesto koje je već na rubu smrti, uništim još više tako što neću joj davati svoju dušu. Za mene je velika šteta pisati ako ne pišeš iz srca i ne smatrajući to najboljim tekstom koji si mogao u tom trenutku napisati.
Ne želim da pišem da bih pisala. Želim da pišem da bih to i osetila. Želim da vi koji čitate moje reči osetite isto što sam ja dok sam pisala. Nije poenta imati bezbroj lažnih pratioca, nebitnih reči i komentara sa "Zaprati me". Kada svako od nas bude shvatio koliko su reči jake, koliko vredi ono što je pročitano a ne samo ostaviti glupi komentar, uspećemo nešto da promenimo u ovom društvu. Do tada ćemo svi samo gledati beskonačan broj slika na društvenim mrežama, poklanjati svoje dragoceno vreme ljudima koji to ne zaslužuju i biti deo jednog sveukupnog svetskog režima koji nas kontroliše preko interneta i čije smo mi marionete.
Mogu vam obećati da koliko god postova bude objavljeno ove godine, svaki će biti napisan do kraja sa poentom koju pokušavam da vam prenesem, bez mog kajanja da li je to trebalo izaći na internet i bez plasiranja robe. Kvalitet, ne kvantitet. 

Želim vam srećnu i uspešnu Novu godinu, bez prevelikih očekivanja. Uživajte u svakom danu, čuvajte svoje zdravlje i ne nervirajte se bez razloga. Sve će to biti zaboravljeno vrlo brzo. Želim vam da u ovoj godini pronađete sebe, pravi put, a i ako skrenete negde malo da se brzo vratite. Želim vam da budete slobodni ili barem da se osećate tako i da pobedite sve strahove. I mnogo, mnogo sreće. Sve ostalo možete sami. :)



Iva

Ja da znam kako da objasnim svoja osećanja verovatno bih još odavno bila pisac nekog poznatog romana koji putuje širom sveta i raduje ljude. No, pošto ne umem, ja sam i dalje ovde, pokušavajući da bar na trenutak dočaram svoju sreću. Ne očekuj naglu promenu ličnosti nakon ovog posta, ali očekuj neke veoma dubokoumne rečenice hehehe.

Kada se kazaljke sklope i na satu pokaže ponoć, dok se grliš sa tvojim najbližima i gledaš prelep vatromet kroz prozor, razmišljaš o novoj godini. Vidiš prvi januar kao novi početak, kao razlog da nešto promeniš kod sebe. Kao da je taj dan jedini dan u godini kad ti treba da se promeniš. Jedini dan kada ti zaista poželiš sebi, svojoj porodici, prijateljima (a i neprijateljima), sve najlepše što postoji. Jer danas je taj dan. Dan od kog će se sve ostalo promeniti. I onda sanjaš daljine, uspehe i pobede. Najbolje ocene, najskuplju garderobu i nezaboravna putovanje. A onda shvatiš da sve to možeš i ne možeš imati. I da je sve to važno, a i nije važno u tvom životu. I da jedina stvar koja ti zaista treba i za koju se zaista treba boriti jeste sreća. I da nije baš toliko u rukama sudbine već i da i sama možeš dosta učestvovati u građenju iste.


Moj glavni cilj u ovoj godini jeste da budem srećna. Da uživam, živim život i da se ne nerviram. I za ova četiri meseca, koliko se trudim da ispunjavam svoje ciljeve, mogu reći da nikad srećnija nisam bila. Ja se osećam toliko ispunjeno, toliko zadovoljno i beskrajno uživam. Da, imam i ja dane kad sam loše raspoložena, kad me nešto iznervira, ali to ne znači da nisam srećna.
A vrlo je jednostavno. Samo sam jednog jutra ustala i odlučila da ja ne želim da trošim svoj život koji previše brzo prolazi na nebitne stvari i nebitne ljude. Da zapravo ne želim da kažem da mi je neki dan prošao loše i da sam stalno nervozna i da se istresam na druge. Plašim se da će mi srednja škola previše brzo proleteti a ja prosto previše uživam u njoj.
Zar vredi reći da mi je neka ocena, profesor, osoba uništila dan? Pa ko su oni da im ja dopustim da tek tako ušetaju u moj život i unište ono do čega mi je najviše stalo.  Ako tek tako dopustim ljudima da ruše ono oko čega sam se ja trudila godinama nigde neću dogurati.


I možda zvuči nemoguće i da nije baš toliko lako kao što opisujem, ali verujte mi, čak je i lakše od toga. Sreća je stvar izbora. Jer su naši izbori ono što nas čini srećnom ili ne osobom. Na nama je da odaberemo šta ćemo danas raditi, učiti, s kim ćemo se družiti i koju kafu ćemo popiti. Na nama je da biramo naše vlastite misli. Kada odlučite da od danas želite da uživate u svakom trenutku, da želite gledati na ljude i svet s osmehom na licu i vedrinom u očima, stvari će se promeniti. Kad ne dozvolite sebi da vam nekih par loših trenutaka u danu pokvari svih 24 sata.
Neće se promene drastično dogoditi. Niste ni vi drastično postali tako negativni. Već svakodnevnim radom, bez očajavanja ako možda prethodnog dana niste uspeli postići vaš zadati cilj. Život je putovanje, i to veoma kratko, i zaista je greota baciti svoj život u neraspoloženje zbog nekih trenutnih akcija. U redu je da se vi ne osećate dobro nekog dana. I sasvim je okej da želite ceo dan preležati u krevetu gledajući vašu omiljenu seriju. Ali ne treba da sebe kažnjavate zbog toga. Okej ne biti okej.


Težiti ka nekom višem cilju. Okej, danas sam srećna. Ali ja želim to biti i sutra. I prekosutra. I dan posle. I svaki dan. Želim da uživam u svakom danu. Želim da iz svakog dana izvučem ono što je najbolje. Jer sve počinje od vas i vaših misli. Ne postoji ništa na ovom svetu što je pozitivno ili negativno. Sve je u očima posmatrača. Ako vi čvrsto odlučite da želite od svake osobe uzimati samo ono što je dobro, da želite da se svaki dan osećate sjajno a ne samo kad se to slučajno desi i pre svega kada zaista počnete gledati svet očima sreće, videćete promene. Jer tek kada se okrenete i prisetite vaše prošlosti, shvatite zapravo koliko je dobrih i sjajnih ljudi prošlo kroz vaš život. Kako jeste da devojčica u 4 razredu osnovne bila zla prema vama, ali isto tako vas je ona naučila životu i da nisu svi ljudi dobri i da treba da ojačate. I ona vaša profesorka iz srednje škole kod koje ste jedva dobijali dobru ocenu. I ona je zaslužna za nešto. Da li će biti zaslužna za to što ste kasnije postigli u životu to što ste sada, ili zato što vam je makar pokazala kojim putem da ne idete, koje ljude da ne gledate, zaslužna je. Ako svaki dan prihvatite takav kakav jeste i ako krenete biti zahvalni. Biti zahvalni na zdravlju vas i bližnjih, zahvalni na svemu što imate, što ste postigli, što ste videli i osetili. Treba biti zahvalan svakoj osobi jer da nije bilo njih takvih kakvi god da su, ni vi ne biste bili danas osoba koja jeste.


Niko od nas nije savršen. Nikad nećemo ni biti. I zašto onda u ljudima tražiti mane? Zašto gledati na svet iz one loše perspektive. Sreća je u vama samo što joj vi ne dajete šansu da izađe na svetlost dana i ulepša vam svaki trenutak. Zašto je to tako? Plašite se? Plašite se kako će izgledati svet ako mu se prepustite? Plašite se da vas ljudi vide srećne, jer kako ćete onda održati ugled uvek ljute osobe?
Ne znam šta je problem kod vas, ali kod mene je to bio nedostatak pozitive. Nisam sebi dozvoljavala previše da se opustim, uvek je tu bilo nešto što me je sprečavalo. Sigurna teritorija. Znala sam da ako se nerviram, posle će proći. Nisam znala kako bi sve to izgledalo i bez nervoze. I onda se sve promenilo....
I zaista, od prvog januara pa sve do danas 28 aprila 2018 godine, moj život se promenio. Nikada nisam bila ovoliko srećna, ovoliko pozitivna i puna života. I što više uživam, što se više trudimd a ispunim svaki dan, to mi dani traju duže i imam osećaj da produžujem sebi dane u ovoj mojoj prelepoj gimnaziji. Osmeh je uvek tu, jer nema razloga da ne bude. Ja sam toliko srećna i zahvalna na svemu što imam. Zahvalna sam na svojoj predivnoj porodici koja mi daje osećaj potpune sigurnosti i podrške za bilo šta u životu. Zahvalna sam i svojim prijateljima koji nekako uspevaju da me trpe svaki dan iako znam da sam dosadna. Ali zahvalna sam i svemu ostalom oko mene. Zahvalna sam na ovom prelepom sunčanom danu, krevetu što je previše udoban, Melanie Martinez jer ima predobre pesme i jer je rođena isto kad i ja....
Jer danas je moj rođendan. 17. Previše je sve brzo prošlo. I zato neću dozvoliti da mi bilo koji dan prođe a da ga ja nisam maksimalno iskoristila, jer nikad mlađa neću biti, i ne želim da se nekad pokajam zato što sam nešto uradila, ili zato što nešto pak nisam uradila. Sve se dešava sa razlogom. Zapamtite to. :)




Iva

“So I walked back to my room and collapsed on the bottom bunk, thinking that if people were rain, I was drizzle and she was a hurricane.”― John Green, Looking for Alaska 

Šta je za vas Veliko Možda?
Neko sanja daljine. Neko uspeh i slavu. Neko, jednostavno, malo sreće. I traži i traži i traži. Traži nešto što će kliknuti i napraviti promenu. O čemu sanjaju najveći pisci, ali i najuspešniji mornari. Stvar koja će možda promeniti život. Ili možda neće. Ali to nikada nećemo znati dok ga ne pronađemo. I dok ne počnemo od tada da računamo vreme. Samo što sva lepota leži u potrazi. Shvatimo to tek kad prođe. Ja ne znam da li sam pronašla svoje Veliko Možda.... mislim da nisam. Ali da sam blizu. Jako blizu. Kao da se nalazi tačno ispred mene. Iza ugla. Trčkara čekajući da ga sustignem. Samo što ja i dalje nisam dovoljno brza....

 136. Toliko je dana dovoljno da upoznaš nekoga. Ili da misliš da ga znaš. Da li zaista poznajemo ljude oko nas. Da li taj nasmejani pogled iz poslednje klupe pokazuje pravu istinu? Šta mi uopšte znamo o ljudima? Znamo samo ono što nam kažu, a usput saznajemo ono što su prećutali. Niko neće reći baš sve o sebi u 136 dana. Osim toga, kada stvoriš nečiju sliku u glavi, biće potrebno mnogo truda da se taj prizor promeni i malo više približi realnosti. Jer upoznam samo jednu stranu. Jedan osmeh te osobe. Onaj što ti kaže da je sve u redu, i da živi život o kakvom mašta. I ja napravim idealnu sliku. Združim se sa tom osobom, a o onoj iza, o onoj koja je dominantna u kasnim večernjim satima, ne znam ništa. I onda ti se drugarica ubije. Pijana, udari policijski auto. Ne meni. Ali Majlsu da....

136. Toliko dana ti je potrebno da shvatiš da su se stvari promenile. Da su nestale osobe za koje si duboko verovao da će večno biti tu. I usput shvatiš da nisi ništa znao. Tih 136 dana, krivićeš sebe. Zašto nisi nešto uradio. A mogao si. Mogao si nekome pomoći da izađe iz lavirinta patnje. Mogao si možda da je vratiš na pravi put. I ti 136 dana osećaš krivicu. I treba da je osećaš. Kriv si. Ljudi uvek misle da je postojalo nešto što su mogli da urade, a najgore je kad je zaista moglo nešto da se učini, a nije se učinilo jer ste i vi obična ljudska bića koja stoput dnevno naprave stotinu grešaka.  

I nakon 136 dana, ti počneš da zaboravljaš. Ne sećaš se više vaših priča i avantura. Ne sećaš se kako je mirisala, ni koje boje su joj oči. Ne sećaš se čak ni razloga zašto je se ne sećaš. Samo znaš da je tako.


Depresija je teška stvar. Nije lako izaći iz nje, a bogami nije lako ni dospeti u njene ruke. I boli. Svaki tuđi pogled boli. Svako negodovanje, i neuspeh. I onda se postavlja čuveno Bolivarovo pitanje: "Kako da izađem iz ovog lavirinta patnje?"
Podmuklost depresije leži u tome da ti crpi moć iz toga što te odvlači od sveta koji se odvija izvan tebe. Otežava tvojoj okolini da prevaziđe jaz i čuje te onako kako je tebi potrebno da te neko čuje. I onda povređuješ sebe. I nisi ni svestan da povređuješ i neke druge ljude, pogotovo one (porodica, na primer), koji te vole najviše na svetu.
Izlaz iz lavirinta nikako ne podrazumeva pretvaranje da on ne postoji, i zidanje malog, samodovljnog sveta u skrivenom delu beskrajne mreže prolaza. Moram prihaviti činjenice. Moram oprostiti sebi, i obećati ovoga puta nešto jače i držati se toga. Ako sebi kažem da mi je oprošteno, hoću li se osećati bolje? Kada shvatim da i drugi greše, da nisam jedino nestašno štene u ovoj tami, i kada prihvatim da se neke stvari više neće ponoviti, tada ću izaći. Tada ću shvatiti pravu važnost života, i zašto ga treba ceniti. I znaću kako treba ići dalje a da ne potonem. Jer lavirint je bedak, ali ga sam biram.


I na kraju ostaje mnogo pitanja. Mnogo nerečenih činjenica i pitanja za koje nećemo nikada pronaći odgovore. I smrti i prijateljstva i religija biće obavijeni velom tajne koje nikada nećete uspeti da otkrijete. Ali zašto se i truditi. Neke stvari teba da ostanu tajna. Bolje je tako za nas, ne treba se mešati baš svuda. Moramo pronaći način da živimo sa dvosmislenostima koje nam život nanosi, a da ne posvetimo psihu pitanjima na koje nećemo dobiti odgovore. Treba živeti u trenutku. Treba pronaći razlog da ti svaki dan bude ispunjen. A u krajnjoj varijanti imati svoju sigurnu zonu, u kojoj bismo boravili kada je napolju nevreme, i kada nam treba mesto za razmišljanje.


Ovako.... verujem da sam vas zbunila koliko i sebe. Ne, nisam depresivna, nemam nikakve probleme i ne, ne pišem ovo samo radi pažnje. Završila sam jednu knjigu čije se ime pominje na samom početku ovog posta i osetila sam potrebu da nešto napišem. Moja osećanja oko ove knjige su jako pomešana, ne znam više ni o čemu treba da razmišljam, a kamoli šta pišem. Osećala sam se zbunjeno, i kao da će moje emocije pući svake sekunde. Onda sam ispisala to što sam osećala. Nemojte mi zameriti, bilo je jako kasno, ja previše umorna. A ovaj zaključak pišem jutro posle. Sumiram utiske, čitam svoj tekst, shvatam da neki delovi nemaju poentu, da ni sama ne razumem šta sam želela reći. Ali ostavila sam sve tako. Jer sve što bih sada napisala, ne bi bilo to. U toku noći sam više razmišljala, i menjala mišljenja. Ovo je prvobitna zamisao. I nek ostane na tome. Nek imam i jedan takav post. Zbrda-zdola.
Ovo je takođe i neki vid recenzije za knjigu U potrazi za Aljaskom. Barem sada znate koliki je utisak ta knjiga ostavila na mene. Vredi pročitati. Ili makar probati. Verovati u nadu. Jer svima ostaje nada, čak i dok patimo, čak i u samoj patnji. Iskonska nada.

Iva

Kao juče da je bio prvi septembar. Ja mala, srećna, vučem mamu za ruku i jedva čekam trenutak kada ću kročiti u osnovnu školu. Toliko uzbuđenje se nije videlo godinama. Nisam mogla da dočekam da upoznam svoju učiteljicu, nove drugare, učionicu a i put od kuće do škole.

To je za mene bilo tada najlepše iskustvo. Svaki dan sam učila nešto novo, i svaki dan je za mene predstavljao ostvarenje svih snova. Najzad sam velika. Najzad sam krenula u školu!

Sličan osećaj doživela sam 8 godina kasnije, upisavši srednju školu. Pošto sam joj se isto tako mnogo radovala, stalno sam zamišljala kako će mi prolaziti gimnazijalski dani. I tako sam maštala i maštala i maštala, ali i pored svog tog maštanja, nikad nisam mogla ni sanjati da ću imati ovakvu godinu pred sobom. Godinu druženja, zezanja i izlazaka. Godinu uspeha i godinu poraza. Bila je ovo godina u kojoj mi je malo falilo da odustanem, da krenem nekim novim putem. Ali nisam. Stisla sam zube, prešla preko svega i nastavila dalje, boreći se još više. Koliko je bilo srećnih i veselih dana, toliko je bilo tmurnih, nenaspavanih noći nerviranja o stvarima na koje ne mogu da utičem. Ali ipak.... Pored svega što mi se dogodilo, mogu zaključiti da je ovo bila moja, možda i najbolja, godina do sada. :)

Prvi septembar u gimnaziji ostaće zabeležen u divnom sećanju. Nisam plakala, nisam želela da se vratim u osnovnu i nisam odbijala odlaske na časove. Jesam bila malo zbunjena, i osećala sam se pomalo neugodno prvih nedelja, ali brzo je sve leglo na svoje mesto i ja sam pronašla svoj put. 

Nije bilo previše teško. Škola k'o škola. Ima da se uči, mora da se radi, ali sve se može postići.
Jedini problem mi je predstavljao određeni profesor, koji je radio šta je želeo, nama delio jedinice i vređao nas, govoreći nam razne pogrdne reči. Noćima nisam spavala, glava i želudac su me boleli, čak sam i u bolnici završila od prevelikog stresa. I nisam mogla da se dovoljno dobro posvetim ostalim predmetima, kao ni samom druženju i užvanju u ovoj prvoj godini.


Prva godina srednje škole će ostati zauvek upamćena kao godina mnogih prvih stvari.
Prvi put sam imala dobro društvo. Prvi put sam izlazila stalno. Prvi put sam imala poverenje i mogla reći sve što mislim i osećam. Prvi put nije postojao dan a da se ja ne izblamiram. Prvi put nisam plakala zbog sitnica. Prvi put nisam bila osuđivana zbog mog ludog ponašanja. Prvi put sam zaista bila u stanju nekome da pomognem. Prvi put sam držala "časove". Prvi put sam provodila sate dopisivajući se. Prvi put sam osećala da se nalazim tačno tu gde pripadam.
Prvi put sam videla saobraćajnu nesreću. Prvi put se to desilo mojoj drugarici. Prvi put sam zvala hitnu pomoć i prvi put sam ostala pribrana. Prvi put sam pala u nesvest i prvi put bila u bolnici.
Prvi put sam dobila jedan, i prvi put nisam bila uvek najbolja. Prvi put sam pronašla sjajnog profesora i prvi put zauzela poslednju klupu. Prvi put sam menjala kabinete, i prvi put sedela na podu školskog hodnika. Prvi put sam imala zaista časove nemačkog, jer sam ga do tada učila samo privatno. Prvi put sam postala opsednuta tardigradama *-*


Prvi put (a i poslednji xD) sam učila latinski i mučnih 100 izreka, i prvi put sam pronašla svoju "školsku majku". Prvi put sam našla osobu koja je ista kao ja, i koja živi život sličan mome. Prvi put sam pomislila da možda zaista imam izgubljenu sestru bliznakinju. Prvi put sam učila likovno, i prvi put sam vežbala matematiku svaki dan. Prvi put se biologiji nisam dovoljno posvetila. I prvi put skupila hrabrost da uradim stoj na rukama xD.
Prvi put sam našla osobu sa kojom mogu da pričam na nemačkom i prvi put otišla u Geteovu biblioteku. Prvi put sam išla na nastavničko veće, i prvi put nisam morala da učim geografiju. Po prvi put nas je bilo mnogo na građanskom, jer u osnovnoj jedva da smo i postojali. Prvi put išla na pravu ekskurziju, i prvi put nisam spavala do 4 ujutru. Prvi put sam imala previše slika, i prvi put nisam mogla da koristim telefon koliko je bio prebukiran. :)
Prvi put sam svakog meseca išla u pozorište. Isto tako, prvi put nisam pisala redovno, ali... ehem... pokušajte da me razumete. Barem malo? Mrvica? Mrvičica? Atom? Ne? Ok...
 Prvi put da mi je bilo žao što se školska godina završila. I prvi put mi ni jedan dan na raspustu nije dosadan.


I zbog svega toga, ovo je bila najlepša godina. Ovo je bila godina prijateljstva, matematike i selfija, ako bih morala kraće da objasnim. xD Zaista bih želela da se zahvalim svima, koji su na bilo kakav način uticali na ovo moje malecno putovanje od septembra do dana današnjeg. Pre svega, hvala vama, moji dragi drugari. Hvala vam na svakoj izgovorenoj reči, hvala vam na svakoj poverenoj tajni, hvala vam na svakoj dobroj (a i onoj lošoj) forici, koju ste rekli da bi mi popravili raspoloženje. Hvala na svakoj porukici. Hvala na svakoj popijenoj kafi u Aviatoru, makar ona bila i nešto slađa, heheheh. Hvala vam što se vraćate sa mnom kući, iako vam nije usput. Hvala vam na svakom upućenom osmehu, i poslatom selfiju. Hvala vam kad ste me naljutili, i onda kad ste me u momentu razočarali. Jer sve to prolazi. I nikada se neću sećati loših trenutaka sa vama, već samo onih najlepših. A verujte mi, ima ih mnogo ;)
Hvala Sanja, Ivana, Ema, Marko, Igor, Nikola, Milan i još jedan Marko. Hvala što ste učinili jednu malu devojčicu iz prigradskog naselja, najsrećnijom osobom na svetu.

Vaša Iva ♥

Danas sam odlučila da posetim svoju osnovnu školu. Da vidim kako je, šta radi. Da li je novi učenici nerviraju, i da li ima petica. Kako su takmičenja, i kako je život. Ima li dovoljno osmeha. 

Prošetala sam onim istim hodnicima. I ušla u onu istu zbornicu. Pogledala se u ono isto ogledalo, i zakoračila u onu istu učionicu. Javila se onim istim profesorima, i sela u onu istu klupu. Kupila onu istu žvaku, i prošla pored istog plakata. I sve je bilo isto. I sve je ostalo isto.

Oduvek sam žurila da završim školu. Samo čekala momenat kada ću napustiti osnovnu. Međutim, sada kada pogledam, ne znam zašto sam to radila. Tek sada shvatam koliko je taj period bio lep.
Svaki dan sam ulazila na taj ulaz. Svaki dan sam sedala u istu treću klupu do zida, sa svojim drugom. Svaki dan sam slušala njegove šašave priče. Svaki dan sam mu dopuštala da se šali na moj račun.
Svaki dan sam odgovarala, ili imala kontrolni. Svaki dan sam kasnila. Svaki dan sam mislila da sve znam, da bih kasnije shvatila da i nije baš tako. Svaki dan sam sedela u kabinetu za engleski jezik. Svaki dan sam pevala, i svaki dan sam bila nasmejana. Svaki dan je bio ispunjen.


Školska prodavnica još uvek prodaje one iste žvake sa ukusom limuna. I dalje stoji moj plakat u holu škole. A i moj potpis u levom uglu klupe je tu. Broj pločica u hodniku se nije promenio, kao ni stari prsluci koje su dežurni učenici nosili. Bista našeg pesnika nepomično stoji na ulazu u školu. I ribice u akvarijumu veselo plivaju. Boja zidova je boja breskve baš kakva je bila kad sam je poslednji put videla. Stolice su iste. I krede. Čak i one su iste.


Sve je ostalo isto. Osim u jednom. Sve to isto više nije bilo moje isto. Nekada sam ja bila ta koja je skakala po školskim hodnicima, ta koja je učestvovala u svim priredbama, ta koja je čekala ispred zbornice da uzme kartu iz geografije.
I onda pogledam oko sebe. I dalje deca trče po učionicama, i dalje neko plače u wc-u, i dalje se tračevi šire hodnicima. Samo što to više nije moje društvo. Više nismo mi ti koji pravimo smicalice, više nismo mi ti koji se grle po hodnicima i više nismo mi ti čiji glasovi vijore učionicama, dok profesori pokušavaju da nas nauče nečemu. I te stvari nedostaju. Nedostaju mi časovi provedeni krijući telefon od nastavnika, hladni zimski dani grudvanja, sahrane koje smo pravili....


Koliko god ja govorila da ne volim svoju osnovnu školu, kada se ponovo nađete u toj zgradi, nemoguće je da vas ne sustignu emocije. Jer osnovna škola će ostati vaša. I zauvek ćete imati taj osećaj da ste došli u nešto svoje. Jer ste odrasli sa tim ljudima, i oni su propratili vaš razvoj, od jednog detenceta do već velike osobe sa svojim stavom i mišljenjem. Zato i želim da im zauvek budem zahvalna. Moja prva godina srednje škole, je lepša nego cela osnovna škola, što se tiče ljudi oko mene. Ali nikada neću zaboraviti dane provedene u osnovnoj, i osobe upoznate u njoj.
Tačno je da sam dosta puta bila ljuta, razočarana i povređena od osoba od kojih to nisam očekivala. Ali isto tako, da nije bilo svih tih osoba, ja ne bih danas bila ovakva kakva jesam.
Ne bih bila ovako pozitivna, ne bih beskrajno verovala u sebe, i ne bih  bila tako otkačena. Ne bih umela sebe da odbranim u neprijatnim situacijama, i ne bih umela da pričam bez prestanka.
Da nije bilo osoba boljih od mene, ne bih naučila da se borim za svoje ciljeve.Imala sam svoje trenutke slave, gde je cela škola gledala u mene, ali imala sam i trenutke kada sam morala da se suočim sa činjenicom da možda ipak i nisam najbolja u svemu.


Nedostaju mi ljudi, nedostaju mi osmesi, nedostaju mi čak i svađe. Želela bih samo na jedan dan da se vratim u svoju staru klupu, da samo još jednom čujem propalu drugovu foru, i da po poslednji put budem voditelj na školskoj priredbi. Ne bih menjala sadašnje odeljenje ni za šta, ali ne mogu sakriti sva svoja osećanja kada sam ponovo kročila u staru zgradu.
Kroz srednju školu samo prolazim. Ja sam jedna od 270, koliko nas ima u generaciji. Niko nema sa nama taj odnos, da osećate tu povezanost sa profesorima. Ali naviknete se i na to posle nekog vremena. Samo što će zauvek ta vaša zgrada osnovne škole ostati upamćeno mesto pre svega u vašim srcima. ♥

Svašta se izdešavalo u poslednja dva meseca. Znam da sam neodgovorna, znam da sam lenja, znam da sam neredovna....  Oko toga nema rasprave. I ne planiram da ovaj post posvetim mom pravdanju, jer nema potrebe za tim. Jednostavno, samo želim da vam kažem moje mišljenje o svemu što se dešava, jer i dalje prvenstveno planiram da budem iskrena ovde. Svejedno je, da li će moje mišljenje uticati na vas ili ne, ja ću pokušati. Previše volim ovo mesto, da bih tek tako lako odustala od njega.


Dugo nisam pisala. Tačan razlog ne mogu navesti. Imam dosta obaveza, ali imam i slobodnog vremena. Ako ništa, trudim se da ga imam. I trudim se da svoje vreme dobro rasporedim, da bih često bila slobodna, za duge razgovore sa prijateljima, šetnje parkovima, i između ostalog, gledanja YouTube videa. Jer, da bih bila iole normalna, moram imati vreme samo za sebe i svoje potrebe.

I znam da bih trebala češće pisati, jer ima puno vas koji to očekuju od mene, a i ja očekujem od same sebe. Mogu reći, da mi nedostaje to vreme provedeno ispred računara smišljajući koji je najbolji način da napišem neku moju misao, i vodeći računa da li to što pišem ima veze sa vezom. Skoro pa sam zaboravila kakav je osećaj kucati na tastaturi. Sada je ona postala samo način lakšeg završavanja mojih seminarskih radova i prezentacija.


Ne pišem jer nemam inspiraciju. Jako dugo mi se nije desilo da mi iz čista mira padne na pamet neka odlična tema za pisanje. I da sednem za laptop, i da pokušam nešto da pišem.... Ne znam šta.
Pokušavam da se držim pravila kvalitet pre kvantiteta, jer prvenstveno smatram da moj blog zaslužuje samo najbolje postove, a samim tim i vi, moji čitaoci. Ne osećam nikakvo uživanje u pisanju tra la la postova, koji služe samo da prepune moj blog feed, i da daju prividno stanje moje redovnosti. Jer, ukoliko ja ne pišem postove u koje ću uložiti 100% sebe, i sa kojima neću biti isto toliko zadovoljna.... čemu? Blog je mesto gde sam ja ja. I gde mogu da se iskažem u pravom svetlu. Ako bih pisala postove da bih to samo obavila, bez truda i emocija. Ne znam.... onda verovatno više ne bih ni pisala. Tako da, smatram da je bolje 2 dobra i kvalitetna posta mesečno, nego 1001 wish lista, koju bih napisala radi reda. Prvo i osnovno, ja to ne umem da pišem, a i ne želim. Tako da, moraćete da se snađete sa manjim brojem postova xD


Osim toga, odlučila sam da promenim svoj način razmišljanja. Ponovo. Jer, mogu reći da se nerviram oko škole, iako sve na kraju ispadne kako treba, i završi se i bolje od planiranog. Ali, to je jednostavno jače od mene. Ja sam svesna da je nepotrebno nerviranje, da nije sve tako crno, da mi stvari idu i bolje nego što ja mislim. Ali, opet sam u stanju da me boli želudac danima, i da se osećam loše i da ne želim da pričam. Jer, eto. Ne znam ni sama više. Samo želim odmor od svega i svakoga. Trudim se da razmišljam pozitivnije. Ne ide uvek, ali pokušavam, zar ne? Iako moj mozak uvek zamisli najgori scenario, sreća je okrenuta prema svima nama, i samo čeka trenutak kada će procvetati. A za to treba biti strpljiv, jer dođe i to nekada. I to baš kad najmanje očekujemo.


Sredinom marta završila sam u bolnici na infuziji, zbog nekih stvarčica o kojima ranije nisam vodila računa. Dosta faktora je uticalo na moje tadašnje stanje, ali sada sam sasvim dobro, ponovo zdrava, ponovo srećna. Promenila sam život i u tom pogledu, jer sam počela sebi posvećivati nešto više pažnje. Nažalost, dešava se da se ne držim ranije obećnih dogovora, ali pokušavam to promeniti. Počevši od bloga. Zaista ne znam, koliko se mogu posvetiti blogu u ovom trenutku, ali mogu obećati najmanje 2 posta mesečno, jer smatram da ste bar toliko zaslužili. Krivo mi je zbog ovoga, ali nemojte misliti da sam odustala. Ne bih tek tako bacila dve ipo godine. Još uvek sam ovde, još uvek ću se truditi da budem što bolja, što vrednija. Ne dam se ja tek tako lako. xD
Da ne dužim više, sve sam rekla. Još jednom, zaista mi je neprijatno, ali pre svega žao zbog moje neredovnosti, koju ću pokušati nadoknaditi u što kraćem vremenskom periodu. I zaista bih želela da mi napišete u komentarima kakv post biste želeli, da bh eto vama učinila nešto, a i da biste meni pomogli oko inspiracije. Vidmo seee ;)

Nisam verovala da ću ovaj post napisati tako brzo. Očekivala sam ga, ali ne baš sada. Ne baš ove sunčane srede, u povratku kući sa matematike. Sanjala sam ovaj dan, ali u mojim mislima izgledao je nedostižan. Izgledao je nestvaran. Srećom, sve se završilo kako treba, i danas sa ponosom mogu reći da sam uspela. Prevazišla sam svoja očekivanja, i pre svega strahove. Danas sa pravom, mogu reći da sam ponosna. :)


Nakon 8 godina, po prvi put sam se susrela sa nekim problemom u školi. Prvi put sam naišla na prepreku koju ne mogu tako lako preskočiti. I kako je vreme prolazilo, moje psihičko stanje se pogoršavalo, tačnije, sve više i više sam gubila nadu u sve što radim. Šta ako moj trud niie dovoljan? Šta ako sve ovo radim uzalud. Nije kao da vidim neki napredak. Samo sve više i više, iz dana u dan tonem. I ne vidim način kako da se iščupam iz blata u kojem se nalazim. Kako da pobedim nepobedivog neprijatelja?
Zamislite da se vi trudite da poletite, i stalno ste tu na granici. Taman što raširite vaša krila i podignete se sa zemlje, dodje neko i udari vas po glavi, rečima da ne znate ništa, i da se džabr trudite kad nećete uspeti.


Za vreme januarskog raspusta, osećala sam se skrhkano. Jedino o čemu sam razmišljala bila je ta jedna ocena, koja me je delila od nedovoljnog i odličnog uspeha. Neprestano sam razmišljala o mojoj kobnoj sudbini i šta treba uraditi da je iole popravim. Kako se boriti i koji put izabrati.
U tom trenutku mogu zaista reći da sam pala. Odustala sam od svoje borbe i već našla drugo rešenje za svoje probleme. Nisam više mogla da podnesem pritisak koji se vršio na mene. Kao da me neko guši. Kao da po poslednji put udišem kiseonik i to dosta bezuspešno.
Želela sam da se rat završi, makar po ceni moje predaje. Jednostavno, naišla sam na prepreku, ponuđena mi je pomoć da se ta prepreka odstrani, i ja sam odlučila da je prihvatim. Da odustanem, da odem u drugo odeljenje i da spasim svoje živce, i vreme.


Nakon nekoliko celodnevnih razgovora sa roditeljima, mišljenje mi se promenilo. Zašto bih odsutala? Sigurno je moguće pobediti. A uostalom, u životu ću naići na mnogo veće prepreke nego što je jedan profesor u srednjoj školi. Kada budem bila na fakultetu, i kad ne budem uspela iz prvog da položim neki ispit, neću moći tek tako da odustanem i kao naći ću neki drugi fakultet. Znala sam da moram nekako prevazići sve što se događa, zaboraviti na sve što se desilo, isplakati se, i reći sebi da moram krenuti dalje. Imala sam taj jedan dan kada nisam ništa radila, već samo.... razmišljala.
Da li ja zaista želim da odustanem? Da li želim da mu pokažem da ga se plašim? Da li želim da izgubim bitku? Da li želim da napustim ljude koji su mi dragi? I pre svega, da li želim sebe da izneverim?


Ne. Ne želim ništa od toga. Želim da pokažem sebi da ja to mogu. Da mogu da prevaziđem sve "probleme" koji se nalaze samo u mojoj glavi. Želim da ne odustanem. Želim da pobedim sada, da bih pobedila i u budućnosti. Želim da shvatim da ništa nije nemoguće, samo da je potrebno više
odnosno manje truda. Želim da uspem.
I jesam. Nakon dugih 6 meseci borbe, ja sam pobedila. Uspela sam dokazati sebi a i drugima da ja to mogu. Tačno je da sam uložila mnogo truda, ali isplatilo se. Ovo je možda jedan od mojih najvećih uspeha, baš zato što nisam odustala. Pala sam, i opet ustala. Znam da zvučim kliše, ali to i jeste najbitnija stvar. Zaista, ne sećam se kad sam bila ovoliko srećna. Prvenstveno sam zahvalna svojim roditeljima, koji su me motivisali da nastavim dalje, i koji su mi pomogli da prevaziđem sve probleme. Kao i svim prijateljima koji su verovali da ću uspeti, i onda kad ja sama nisam. xD

Poenta celog mog današnjeg posta je da ne odustajete. Znam da je teško, i znam da je najteži taj prelomni trenutaka kada treba da se trgnete i shvatite šta želite. Ali pokušajte da razgovarate sa nekim, i da pronađete nešto što će vas motivisati da nastavite dalje. Recite sebi da to tako više ne ide, i da ne želite da očajavate. Da planirate da ustanete i pokažete svetu ko ste i šta možete. Jer tako nastaju šampioni. Nema odustajanja, nema predaje. U jednom trenutku će vam se trud isplatiti. :)

Kada sam upisala željenu gimnaziju znala sam da neće biti lako. Bila sam spremna na izazov, i tome sam se radovala. Baš je to i bio razlog upisivanja prirodno-matematičkog smera. Odlučila sam da se borim, i idalje stojim pri toj želji. Samo što nisam bila svesna da će mi škola zaista oduzimati puno slobodnog vremena.

Trenutno se moj život vrti oko matematike. Što, kao što sam već rekla, sam i očekivala ali ne da bude ovoliko naporno. Nastavnik ovog predmeta je poznat širom Srbije ali ne po onom dobrom. Već, jednostavno je on nastavnik koji od njih 30, 19 obori na popravni, a ostatak odeljenja ima dvojke. Bio je suspendovan nekoliko puta, sve novine su pisale o njemu, ali naravno on nije smenjen. 

Želela sam da mi predaje da bih i sama videla kakav je i da li je stvarno toliko strašan koliko se priča. I da, nakon prvog meseca rećiću vam da NIJE toliko ubitačan, sjajno objašnjava i svakodnevno se šali na času. Ako želite da naučite matematiku, onda vam je on Bogom dat. Ali da je zahtevan, zahtevan je. ☺


Sve u svemu, ima dosta da se uči. Ne kukam, stvarno. Već jednostavno vam govorim da srednja škola nije laka. Nije ni teška, ali nastavnici su jako zahtevni. Jednostavno uvek morate biti spremni za svaki čas. Ali pošto sam ja jedna pozitivna osoba, koja je spremna da se bori tako će i biti. Ne dozvoljavam da me bilo šta sputa u postizanju mog cilja. Jeste da će imati puno da se radi, ali to znači da će biti i puno znanja. A i koga briga, ne moram imati sve petice. Ovoga puta sebi mogu dopustiti po koji kiks.


E ljudi, kada sam preživela ovu nedelju preživeču sve. Ok, ovo je bila najteža nedelja od početka godine. Broj pismenih, kontrolnih i usmenih odgovaranja bio je mnogo veći od dozvoljenog. Ipak, sada kada se okrenem vidim da i nije tako loše prošlo.
Ali danas je najzad petak, i ponovo sam slobodna. Imam nešto vremena za sebe, koje ću verovatno provesti pisajući, gledajući propuštene Joe-ove videe i sastavljajući spisak knjiga za sajam koji jedva čekam. Ah, kako će biti dobrih postova. :)


I da želim da vam se izvinim što ne pišem, ali stvarno mislim (tačnije, nadam se) da me razumete. Sada je tromesečje, ja sam u novoj školi i stvarno se još uvek navikavam. Jednostavno, ne smem pokvariti ocene i ako želim da održim sličan status kao u osnovnoj školi. Naravno, ne bi trebalo ni blog da zapostavim. I neću. Istina je da sam imala slobodno vreme, ali da ga nisam iskoristila za prave stvari. Ali neće biti tako. Evo odmah idem da pišem za postove koji će izaći sledeće nedelje. Samo nemojte molim vas da mi pišete negativne komentare, vezano za moju neredovnost.☺☺

Život je jako čudan i jako težak. A da ne pričamo o tome koliko vreme prebrzo prolazi i da ću vrlo ubrzo postati odrasla i samostalna, naći posao i na kraju izabrati čoveka sa kojim želim provesti ostatak svog života i imati decu. Jeste da ja sad imam 15 godina i da će se sve to desiti u narednih 15 godina, ali ipak počinjem da se plašim. Počinjem da se plašim da možda neću stići da uradim sve što sam oduvek želela, i možda neću uspeti da uživam u svakom danu. A šta ako i nisam spremna na svu toliko odgovornost? Ovde je odgovor bar lak. Ne. Nisam spremna.

Složićete se da 15-20 godina stvarno dugačak vremenski period i da imam dosta vremena u svom mladalačkom životu, dok me eto ne sustignu obaveze. Nije strašno ni to. Svi to prožive, čak neki i smatraju da je to i najlepši period života. Mada ja smatram da je svako doba, i svaki dan predivan i važan na svoj način. Ipak, juče sam sa roditeljima slušala staru muziku. Mislim teško je reći staru, to su neke 70' i 80'. Za mene je to bilo odavno, ali moji roditelji kažu kao: "Pa to je bilo skoro." I za njih to i jeste bilo skoro. I onda tako shvatim da će se jednog dana pričati kako su te 2000' bile takoo davno. A mi svi ostanemo mladi u duši i uspomene i dalje stoje kao da su se tek pre par godina desile.


Danas deca prebrzo odrastaju. Sad zvučim kao neka baba ali je stvarno tako. Kada vidim da devojčice mojih godina izlaze po klubovima, napijaju se, a da ne pričam o tome kako se oblače i ponašaju. Ja smatram da ne treba nigde žuriti već ono, sve sa svojim godinama. Ali oblačenje današnje omladine nije ni za jedan period. Jedno je kad vi nosite kratak šorc, a drugo kad vam pola zadnjice ispadne. No, hajde, neću ja o tome pričati. Već samo želim da vam kažem da nigde ne žurite, već sve polako. Radite sve umereno i primerno svojim godinama.


Ponekad samo razmišljam i razmišljam i razmišljam. I šta onda? Dođem lepo do zaključka da će meni ova srednja škola proleteti i da ja možda neću u tom trenutku biti zadovoljna takvim životom i da ću jelte, samo čekati da postanem starija za još jednu, i još jednu i još jednu godinu. I na kraju ću doživeti sve te godine koje sam toliko dugo čekala i shvatiti da je eto prošlo sve, ali da ja idalje nešto čekam.  Samo što eto više ne znam šta je to.
Pored toga, plašim se da će vreme tako brzo proći i da ja neću uspeti da uradim sve što sam zamislila i da ću samo jedno jutro otvoriti oči i shvatiti da sam majka i da treba da spremam doručak, i odvedem decu u školu.

Nisam spremna za neku tako veliku odgovornost, ili bilo kakvu odgovornost. Baš zato mi je i drago što mene moji roditelji ne puštaju da radim baš sve što želim. Iako bih ja svakodnevno lutala gradom, i želela da postanem "odrasla", sa odrastanjem stiže i ogroman broj obaveza i odgovornosti. Tako da, ću se ipak snaći sa tom teriotrijom za izlaske i šetnje dokle smem, jer iako bih ja kao volela da oni mene malo više oslobode, nikada ne bih sebe mogla da zamislim da živim u nekom internatu zbog škole, i da kuvam, čistim, perem i sve ostalo da radim sama. Strpeću se još malo. ☺