уторак, 20. децембар 2016.

Kitimo zajedno jelku! #3

Treći put ovo održavam na blogu. Definitivno jako lep uspeh, šta reći. Doduše, ima previše novih čitaoca koji su baš ove 2016 došli na moj blog, pa onda ne znaju o čemu se radi. Međutim, znam da ima i par vas koji ćete učestvovati i po 3 put, što me jako raduje. To je znak da vas idalje ima, i da sam u stanju da sačuvam čitaoce. Divno. ♥
Prvo, pogledajte isti ovaj post iz 2014 i 2015 godine. Sve ovo radim, jer sam na bloggeru jako dugo, i moje čitaoce smatram porodicom. Ipak vi rado čitate ono što ja pišem, međusobno se poštujemo i pomažemo. To je i te kako dovoljan povod da mi okitimo zajdeno jelku.


Ovako, ja sam u gornjem levom uglu postavila sliku jedne prazne jelke. Vaša dužnost je da mi u komentarima zadate neki ukras koji ću ja nacrtati i okačiti na tu našu jelku. Zamolila bih vas da mi ne zadajete, neke preteške ukrase, jer nisam baš neki crtački talenat. Znači neki lepi ukrasi, sami birate oblik kao i boju, šare ili nešto drugo što poželite da stavite na vaš ukras. Ja ću ih redom docrtavati na jelku, i neprestano je ažurirati. Tako ćete uvek moći videti kako naša jelka izgleda u određenom trenutku. Ja ću na kraju izabrati blogera čiji mi je ukras najviše dopao i nekako ga nagraditi za kreativnost. Oduvek je nagrada bilo reklamiranje bloga 10 dana, jer zaista često dobijam poruke da nekoga reklamiram. Eto, dobićete lepu reklamu za vaš blog. ☺

Ako vam još neto nije jasno pročitajte stare postove, ili me pitajte u komentarima. Rado ću vam sve još detaljnije objasniti. ☺

петак, 16. децембар 2016.

Moja godina! 2016

Sećam se da kad se završila 2015 godina i nisam bila nešto preterano tužna. Jednostavno, znala sam da će 2016 biti moja godina, i da ću najzad reći da mi neka godina nedostaje. I bila sam u pravu. Sada u decembru bez dlake na jeziku mogu reći, da je godina bila i bolja nego što sam očekivala. Zaista previše lepih uspomena, mnogo srećnih trenutaka i nasmejanih dana. Sve o čemu sam ranije sanjala, polako je počelo da se ispunjuje i zaista mi je jako drago zbog toga.


U 3 razredu osnove škole, počela sam da se takmičim. Počevši od Misliše i sveta oko nas, pa do hemije i srpskog. I moji mali dečiji snovi su uvek bili visoki. Ne nedostižni, ali visoki. Jedna od najvećih želja bilo je republičko takmičenje, po mogućnostvu iz biologije kao mog omiljenog predmeta. U sedmom razredu nekoliko poena me je razdvajalo od tog cilja. Ipak, u osmom, najzad su moj trud i rad došli do izražaja, i uspeh je bio neminovan. Da skratim priču, otišla sam na republičko i prošla jako dobro. Prezadovoljna. Sama atmosfera, odlazak na fakultet, upoznavanje nove dece i profesora na mene je ostavila utisak koji se nikada neće izbrisati. Nikakav problem mi nije predstavljalo učenje, do kasnih sati, latinskih imena leptirova, jer kad nešto zaista volite, ništa nije teško.


Preživela sam prijemni kao i celu frku oko njega. I evo odmah da kažem mlađim generacijama, da nije ništa teško, i panika je nepotrebna. Upisala sam željenu školu, i započela novo poglavlje života. Takođe, imala sam i jako lepo proslavu maturske večeri. Iako i nisam previše volela svoju osnovnu školu, ta noć bila je jako lepa. To što nisam znala pesme koje su pevane, nije me sprečilo da budem nasmejana i da se, ako ništa, okušam u pevanju naše narodne muzike. :)
Neki bi rekli da je završetak osnovne škole, tužan momenat, ali ne i ja. Čak šta više, dosta sam bila srećna kada se sve to završilo.


Polazak u srednju školi, mnogima je predstavljao problem. Meni ispunjenje svih snova. Još od 6 razreda, sanjam trenutak kada ću odrasti i krenuti u srednju školu. Zbog dosta lošeg društva, ta želja je sve više rasla. I dan kada sam krenula u gimnaziju, pamtiću do kraja života. Drago mi je da se nisam razočarala, mada naravno još uvek ima vremena. Doduše, da sam mogla da biram odeljenje, verovatno bih nešto ovakvo izabrala. Zasita, verujte mi u srednjoj školi, upoznate toliko dece koji su slični vama, da se zapitate zašto ste sve prethodne godine života živeli u zabludi da nepostoje takvi ljudi. Nadam se samo da će ovo potrajati, i da neću morati da ih napustim...


 U ovoj 2016 godini, započela sam novo životno poglavlje, napredovala u mnogim sferama, i sve više počinjem otkrivati svoja interesovanja, a i kvalitete. Još sam postala luđa nego što sam bila (znam da zvuči nemoguće) i itekako prestala da se nerviram za ljude koji ni na koji bitan način ne utiču na moj život. Tu i tamo se ja iznerviram zbog škole, i profesora koji nas maltretiraju, ali definitivno manje nego prethodnih godina. Radila sam sa sobom na prihvatanju pojedinih stvari, da ne mora sve biti savršeno, niti da ja moram biti najbolja u svemu. Između ostalog, promenila sam način svog razmišljanja, o kome sam već pisala ovde gde sam jednostavno odlučila da živim svaki dan, da se mnogo više smejem, i da uživam u životu. I to je najveća promena koja se dogodila. Iz jedne pesimističke osobe, postala sam najsrećnija i najvesilija devojčica koja postoji. To se, čak šta više, može i primetiti u mojim postovima, koje sam takođe promenila.


Pročitala sam mnogo knjiga, obišla previše izložbi, sajmova i festivala u Beogradu. Išla svakog meseca sa društvom u pozorište, zapratila dosta dobrih YouTube-ra, nagledala se odličnih filmova, i otpevala na hiljade sjajnih pesama. Kupila knjige na engleskom, vežbala nemački, i nastavila svoju opsesiju biologijom. Proslavila sam svoj 15 rođendan sa najbližim prijateljima i porodicom, i zbližila se sa osobama koje ranije i nisam primećivala. Napredovala u pisanju, i uopšte vođenju bloga. Promenila svoj stil pisanja i istakla se po onome što sam samo ja. U 2016 sam popila puno kafe, probala toliko haljina, dobila pregršt lepih crteža od mojih talentovanih prijatelja, bila previše tumblr, i totalno otkačena. Smejala sam se svaki dan, odgledala bezbroj epizoda serija, kao i počela da se šminkam. Godina za pamćenje definitivno. Hvala ti 2016! Nedostajaćeš! ♥

понедељак, 12. децембар 2016.

Decembar iz ugla jednog gimnazijalca!

Decembar. Baš super. Moj omiljeni period u godini, puno praznika, raspust, druženje... Ma ne može biti bolje. Ali definitivno može biti jako gore.
Kad ste novopečeni učenik gimnazije za vas ne postoji odmor. Ma zabraniće vam da razmišljate o slobodi. Treba samo da se uči, uči i uči. Što bi rekla VP: "Prvo škola, pa život i onda tek porodica." I umesto da se radujem mojim omiljenim praznicima koji se bliže, ja moram da razmišljam o tome da li ću dobiti 2 iz matematike (da, do toga je došlo) i da li ću stići da pročitam Herodotovu istoriju. Tako da, ako me nema ovde na blogu, znajte da sedim za stolom u svojoj sobi i učim. :)


Ah, decembar. Definitivno mesec koji ima više kontrolnih zadataka i usmenih odgovaranja nego dana. I bolan je, nema šta. Uglavnom se dani svedu na učenje, ili u krajnjoj varijanti čitanje previše naporne Ilijade od 600 strana. Ljudi moji, ja sam umrla posle 3 rečenice, a oni likovi u knjizi nikako.... xD To je verovatno super za nekoga ko voli književnost starog veka (Bagi, poyy) a mi ostali mučenici smo prinuđeni da pročitamo nešto što nas uopšte ne interesuje, i prvenstveno pola toga ne razumemo. Zašto mi prirodnjaci imamo više lektira nego deca sa društvenog? Večna misterija univerzuma...


Ustanem ujutru. Znači, zadnje vreme je došlo, da sam ja počela ranije da ustajem samo da bih učila. I onda sva tako nikakva pokušavam da se izvučem iz kreveta i nateram sebe da barem jednom pročitam novu lekciju iz hemije, jer znam da ću imati 15-minutni kontrolni, i to vrlo uskoro. Nije mi teško da učim, zaista. Pogotovo hemiju i biologiju, predmete koji predstavljaju razlog mog upisivanja prirodonog smera. Molim vas recite mi da nisam jedina osoba koja uživa u učenju goldžijevog aparata, i trenutno ćelijske deobe. Molim minut ćutanja za lizome. Najslađe ćelijske organele koje postoje. ♥


E, a ti motovacioni trenuci, početka mog učenja. Uvek sam u fazonu: "Moraš Iva učiti. Imaš 9 kontrolnih i usmenih odgovaranja ove nedelje. Jeste da je lepše kititi sobu, i slušati novogodišnju muziku, ali...." I na kraju se taj govor pretvori u moje jadikovanje zašto moram da učim, i pojavi se želja da se ubijem. Mislim neću se zaista ubiti, ali... Ma znate šta hoću da kažem. ☺
Samo koliko mi fali onaj bezbrižni osmi razred, gde mi je najveća obaveza bila da se spremam za takmičenja i da čitam knjige koje volim. Sada postoje samo sećanja na to neko vreme, kada sam bila slobodna.  U svakom slučaju, sva ta moja beskorisna zapovedanja se uglavnom završe, ležeći u krevetu i učeći. Jer nekako se dogovorim sama sa sobom da ću učiti u krevetu, jer sam previše umorna. I da čim naučim nešto ću spavati. Da, da. Interesantna motivacija. Probajte..


Svi idu gradom i razmišljaju o tome kako je sve prelpo ukrašeno, i kako će nova godina biti savršena. Samo gimnazijalci misle kako sve to troši previše stuje, i onda pomnože broj svetiljka koje vide na jednom drvetu na Bulevaru, sa cenom struje, i tako dobiju ogroman broj potrošnje energije. Pokušavamo zajedno da rešemo sve probleme naše države, i usput poneki matematički izraz koji nam je profesor zadao, a za koji pola nas naravno nikad nije čulo.
Između ostalog, ja izgubim kapu i šal pa trčimo u presvlačionicu da pokušam da je pronađem. Naravno tada mi ispadne ceo ranac, pa izgubim i pernicu. Znači idol sam samojoj sebi, majke mi. :D

четвртак, 08. децембар 2016.

#Devojka razmišlja: Kad treba da se odgovara

Ma ne bre. Neće danas pitati. Ma kakvi. Nije pitala ni šesticu, što bi onda nas. Dobra je Tića, ako je lepo zamolimo da ne pita, pristaće. I pre je to prolazilo. Zašto ne bi i danas. Uostalom, rećićemo da nam puno stvari nije jasno, i Sanja će se javiti za neki težak zadatak. U krajnjem slučaju ona će i odgovarati. Nije kao da postoji nešto što ona iz fizike ne zna. ;)


"A sada odgovaramo?!" A nemoj da me zezaš... Da li? Aaaaa znači jednom u životu ne naučim nešto i ona nađe danas da pita. Au živote, čime sam ovo zaslužila. Uvek sam bila dobro dete. Jesam, stvarno. Doduše, jednom kad sam bila mala, nisam poslušala učiteljicu kada je rekla da ne pričamo, ali inače sam uvek jako dobra. Zar ne? Ajde, nek se javi neko, spasite nas muka i odugovlačite što više... Neće niko? Dobro, kao i uvek Iva će da se žrtvuje za dobrobit celog odeljenja. "Profesorka, da li ćete vi nama na kontrolnom reći, koliki je taj ugao?"


Jaoj. Evo kreće od napred. Brzo će onda stići do mene. Staće mi srce. Gotovo. Ima da umerem odmah. Hu-hu-hu, diši Iva. Možda neće stići do tebe. Ili ipak hoće. I sad ti uopšte ne treba da zabodeš lošu ocenu, kad taman što si popravila na 5. Kako sam glupa. Trebala sam reći da mi nije dobro i da odem iz škole. Opravdali bi mi roditelji. A ne ovde sad da patim i da razmišljam hoće li profesorka biti dobre volje da ne prozove broj 7... Bolje da sam ostala kući. Šta mi je ovo trebalo u životu.


O molim te Bože spasi me. Neću da odgovaram. Stvarno nisam ništa spremala, i moraš me razumeti. Previše obaveza imam i nažalost ne mogu uvek biti spremna. Evo obećavam da ću biti dobra. I da ću slušati roditelje, marljivo učiti i ustajati starijima u autobusu. Ma ako treba počeću ranije da se spremam za školu, i neću kasniti više nikadam ili bar ne tako često. Naučiću za četvrtak, stvarno. Ne obećavam tek tako zaista hoću.


Kako neko može da razume ovo kružno kretanje. Mislim nije preteško, ali čoveče kad bi nam nešto objasnila.., Aaaa kako se ovi profesori ovde i zaposle? Duša me zaboli kad shvatim ko treba da nas da ocenjuje. Oni ni sebi ne znaju da objasne kako treba. Jaoj onesvestiću se. Umreću. Pašću kroz prozor. Kraj. Ako me prozobve, majke mi, počeću da plačem jer sam ionako na ivici suza. Ništa neću izgubiti, jedino sebe mogu spasti trenutnog odgovaranja. Kukaću, majko sveta, znamo da to prolazi kod drugih nastavnika, što neće i kod fizičarke. Onako žena izgleda kao da ima 25 kg, i samo čekam momenat kada će je vetar oduvati. Mada shvatila sam da nosi kamenje u torbi, to je jedini način da ostani pri zemlji.

"A Iva, vidim da si jako vesela. Možeš li mi reći nešto o impulsima?