уторак, 20. децембар 2016.

Kitimo zajedno jelku! #3

Treći put ovo održavam na blogu. Definitivno jako lep uspeh, šta reći. Doduše, ima previše novih čitaoca koji su baš ove 2016 došli na moj blog, pa onda ne znaju o čemu se radi. Međutim, znam da ima i par vas koji ćete učestvovati i po 3 put, što me jako raduje. To je znak da vas idalje ima, i da sam u stanju da sačuvam čitaoce. Divno. ♥
Prvo, pogledajte isti ovaj post iz 2014 i 2015 godine. Sve ovo radim, jer sam na bloggeru jako dugo, i moje čitaoce smatram porodicom. Ipak vi rado čitate ono što ja pišem, međusobno se poštujemo i pomažemo. To je i te kako dovoljan povod da mi okitimo zajdeno jelku.


Ovako, ja sam u gornjem levom uglu postavila sliku jedne prazne jelke. Vaša dužnost je da mi u komentarima zadate neki ukras koji ću ja nacrtati i okačiti na tu našu jelku. Zamolila bih vas da mi ne zadajete, neke preteške ukrase, jer nisam baš neki crtački talenat. Znači neki lepi ukrasi, sami birate oblik kao i boju, šare ili nešto drugo što poželite da stavite na vaš ukras. Ja ću ih redom docrtavati na jelku, i neprestano je ažurirati. Tako ćete uvek moći videti kako naša jelka izgleda u određenom trenutku. Ja ću na kraju izabrati blogera čiji mi je ukras najviše dopao i nekako ga nagraditi za kreativnost. Oduvek je nagrada bilo reklamiranje bloga 10 dana, jer zaista često dobijam poruke da nekoga reklamiram. Eto, dobićete lepu reklamu za vaš blog. ☺

Ako vam još neto nije jasno pročitajte stare postove, ili me pitajte u komentarima. Rado ću vam sve još detaljnije objasniti. ☺

петак, 16. децембар 2016.

Moja godina! 2016

Sećam se da kad se završila 2015 godina i nisam bila nešto preterano tužna. Jednostavno, znala sam da će 2016 biti moja godina, i da ću najzad reći da mi neka godina nedostaje. I bila sam u pravu. Sada u decembru bez dlake na jeziku mogu reći, da je godina bila i bolja nego što sam očekivala. Zaista previše lepih uspomena, mnogo srećnih trenutaka i nasmejanih dana. Sve o čemu sam ranije sanjala, polako je počelo da se ispunjuje i zaista mi je jako drago zbog toga.


U 3 razredu osnove škole, počela sam da se takmičim. Počevši od Misliše i sveta oko nas, pa do hemije i srpskog. I moji mali dečiji snovi su uvek bili visoki. Ne nedostižni, ali visoki. Jedna od najvećih želja bilo je republičko takmičenje, po mogućnostvu iz biologije kao mog omiljenog predmeta. U sedmom razredu nekoliko poena me je razdvajalo od tog cilja. Ipak, u osmom, najzad su moj trud i rad došli do izražaja, i uspeh je bio neminovan. Da skratim priču, otišla sam na republičko i prošla jako dobro. Prezadovoljna. Sama atmosfera, odlazak na fakultet, upoznavanje nove dece i profesora na mene je ostavila utisak koji se nikada neće izbrisati. Nikakav problem mi nije predstavljalo učenje, do kasnih sati, latinskih imena leptirova, jer kad nešto zaista volite, ništa nije teško.


Preživela sam prijemni kao i celu frku oko njega. I evo odmah da kažem mlađim generacijama, da nije ništa teško, i panika je nepotrebna. Upisala sam željenu školu, i započela novo poglavlje života. Takođe, imala sam i jako lepo proslavu maturske večeri. Iako i nisam previše volela svoju osnovnu školu, ta noć bila je jako lepa. To što nisam znala pesme koje su pevane, nije me sprečilo da budem nasmejana i da se, ako ništa, okušam u pevanju naše narodne muzike. :)
Neki bi rekli da je završetak osnovne škole, tužan momenat, ali ne i ja. Čak šta više, dosta sam bila srećna kada se sve to završilo.


Polazak u srednju školi, mnogima je predstavljao problem. Meni ispunjenje svih snova. Još od 6 razreda, sanjam trenutak kada ću odrasti i krenuti u srednju školu. Zbog dosta lošeg društva, ta želja je sve više rasla. I dan kada sam krenula u gimnaziju, pamtiću do kraja života. Drago mi je da se nisam razočarala, mada naravno još uvek ima vremena. Doduše, da sam mogla da biram odeljenje, verovatno bih nešto ovakvo izabrala. Zasita, verujte mi u srednjoj školi, upoznate toliko dece koji su slični vama, da se zapitate zašto ste sve prethodne godine života živeli u zabludi da nepostoje takvi ljudi. Nadam se samo da će ovo potrajati, i da neću morati da ih napustim...


 U ovoj 2016 godini, započela sam novo životno poglavlje, napredovala u mnogim sferama, i sve više počinjem otkrivati svoja interesovanja, a i kvalitete. Još sam postala luđa nego što sam bila (znam da zvuči nemoguće) i itekako prestala da se nerviram za ljude koji ni na koji bitan način ne utiču na moj život. Tu i tamo se ja iznerviram zbog škole, i profesora koji nas maltretiraju, ali definitivno manje nego prethodnih godina. Radila sam sa sobom na prihvatanju pojedinih stvari, da ne mora sve biti savršeno, niti da ja moram biti najbolja u svemu. Između ostalog, promenila sam način svog razmišljanja, o kome sam već pisala ovde gde sam jednostavno odlučila da živim svaki dan, da se mnogo više smejem, i da uživam u životu. I to je najveća promena koja se dogodila. Iz jedne pesimističke osobe, postala sam najsrećnija i najvesilija devojčica koja postoji. To se, čak šta više, može i primetiti u mojim postovima, koje sam takođe promenila.


Pročitala sam mnogo knjiga, obišla previše izložbi, sajmova i festivala u Beogradu. Išla svakog meseca sa društvom u pozorište, zapratila dosta dobrih YouTube-ra, nagledala se odličnih filmova, i otpevala na hiljade sjajnih pesama. Kupila knjige na engleskom, vežbala nemački, i nastavila svoju opsesiju biologijom. Proslavila sam svoj 15 rođendan sa najbližim prijateljima i porodicom, i zbližila se sa osobama koje ranije i nisam primećivala. Napredovala u pisanju, i uopšte vođenju bloga. Promenila svoj stil pisanja i istakla se po onome što sam samo ja. U 2016 sam popila puno kafe, probala toliko haljina, dobila pregršt lepih crteža od mojih talentovanih prijatelja, bila previše tumblr, i totalno otkačena. Smejala sam se svaki dan, odgledala bezbroj epizoda serija, kao i počela da se šminkam. Godina za pamćenje definitivno. Hvala ti 2016! Nedostajaćeš! ♥

понедељак, 12. децембар 2016.

Decembar iz ugla jednog gimnazijalca!

Decembar. Baš super. Moj omiljeni period u godini, puno praznika, raspust, druženje... Ma ne može biti bolje. Ali definitivno može biti jako gore.
Kad ste novopečeni učenik gimnazije za vas ne postoji odmor. Ma zabraniće vam da razmišljate o slobodi. Treba samo da se uči, uči i uči. Što bi rekla VP: "Prvo škola, pa život i onda tek porodica." I umesto da se radujem mojim omiljenim praznicima koji se bliže, ja moram da razmišljam o tome da li ću dobiti 2 iz matematike (da, do toga je došlo) i da li ću stići da pročitam Herodotovu istoriju. Tako da, ako me nema ovde na blogu, znajte da sedim za stolom u svojoj sobi i učim. :)


Ah, decembar. Definitivno mesec koji ima više kontrolnih zadataka i usmenih odgovaranja nego dana. I bolan je, nema šta. Uglavnom se dani svedu na učenje, ili u krajnjoj varijanti čitanje previše naporne Ilijade od 600 strana. Ljudi moji, ja sam umrla posle 3 rečenice, a oni likovi u knjizi nikako.... xD To je verovatno super za nekoga ko voli književnost starog veka (Bagi, poyy) a mi ostali mučenici smo prinuđeni da pročitamo nešto što nas uopšte ne interesuje, i prvenstveno pola toga ne razumemo. Zašto mi prirodnjaci imamo više lektira nego deca sa društvenog? Večna misterija univerzuma...


Ustanem ujutru. Znači, zadnje vreme je došlo, da sam ja počela ranije da ustajem samo da bih učila. I onda sva tako nikakva pokušavam da se izvučem iz kreveta i nateram sebe da barem jednom pročitam novu lekciju iz hemije, jer znam da ću imati 15-minutni kontrolni, i to vrlo uskoro. Nije mi teško da učim, zaista. Pogotovo hemiju i biologiju, predmete koji predstavljaju razlog mog upisivanja prirodonog smera. Molim vas recite mi da nisam jedina osoba koja uživa u učenju goldžijevog aparata, i trenutno ćelijske deobe. Molim minut ćutanja za lizome. Najslađe ćelijske organele koje postoje. ♥


E, a ti motovacioni trenuci, početka mog učenja. Uvek sam u fazonu: "Moraš Iva učiti. Imaš 9 kontrolnih i usmenih odgovaranja ove nedelje. Jeste da je lepše kititi sobu, i slušati novogodišnju muziku, ali...." I na kraju se taj govor pretvori u moje jadikovanje zašto moram da učim, i pojavi se želja da se ubijem. Mislim neću se zaista ubiti, ali... Ma znate šta hoću da kažem. ☺
Samo koliko mi fali onaj bezbrižni osmi razred, gde mi je najveća obaveza bila da se spremam za takmičenja i da čitam knjige koje volim. Sada postoje samo sećanja na to neko vreme, kada sam bila slobodna.  U svakom slučaju, sva ta moja beskorisna zapovedanja se uglavnom završe, ležeći u krevetu i učeći. Jer nekako se dogovorim sama sa sobom da ću učiti u krevetu, jer sam previše umorna. I da čim naučim nešto ću spavati. Da, da. Interesantna motivacija. Probajte..


Svi idu gradom i razmišljaju o tome kako je sve prelpo ukrašeno, i kako će nova godina biti savršena. Samo gimnazijalci misle kako sve to troši previše stuje, i onda pomnože broj svetiljka koje vide na jednom drvetu na Bulevaru, sa cenom struje, i tako dobiju ogroman broj potrošnje energije. Pokušavamo zajedno da rešemo sve probleme naše države, i usput poneki matematički izraz koji nam je profesor zadao, a za koji pola nas naravno nikad nije čulo.
Između ostalog, ja izgubim kapu i šal pa trčimo u presvlačionicu da pokušam da je pronađem. Naravno tada mi ispadne ceo ranac, pa izgubim i pernicu. Znači idol sam samojoj sebi, majke mi. :D

четвртак, 08. децембар 2016.

#Devojka razmišlja: Kad treba da se odgovara

Ma ne bre. Neće danas pitati. Ma kakvi. Nije pitala ni šesticu, što bi onda nas. Dobra je Tića, ako je lepo zamolimo da ne pita, pristaće. I pre je to prolazilo. Zašto ne bi i danas. Uostalom, rećićemo da nam puno stvari nije jasno, i Sanja će se javiti za neki težak zadatak. U krajnjem slučaju ona će i odgovarati. Nije kao da postoji nešto što ona iz fizike ne zna. ;)


"A sada odgovaramo?!" A nemoj da me zezaš... Da li? Aaaaa znači jednom u životu ne naučim nešto i ona nađe danas da pita. Au živote, čime sam ovo zaslužila. Uvek sam bila dobro dete. Jesam, stvarno. Doduše, jednom kad sam bila mala, nisam poslušala učiteljicu kada je rekla da ne pričamo, ali inače sam uvek jako dobra. Zar ne? Ajde, nek se javi neko, spasite nas muka i odugovlačite što više... Neće niko? Dobro, kao i uvek Iva će da se žrtvuje za dobrobit celog odeljenja. "Profesorka, da li ćete vi nama na kontrolnom reći, koliki je taj ugao?"


Jaoj. Evo kreće od napred. Brzo će onda stići do mene. Staće mi srce. Gotovo. Ima da umerem odmah. Hu-hu-hu, diši Iva. Možda neće stići do tebe. Ili ipak hoće. I sad ti uopšte ne treba da zabodeš lošu ocenu, kad taman što si popravila na 5. Kako sam glupa. Trebala sam reći da mi nije dobro i da odem iz škole. Opravdali bi mi roditelji. A ne ovde sad da patim i da razmišljam hoće li profesorka biti dobre volje da ne prozove broj 7... Bolje da sam ostala kući. Šta mi je ovo trebalo u životu.


O molim te Bože spasi me. Neću da odgovaram. Stvarno nisam ništa spremala, i moraš me razumeti. Previše obaveza imam i nažalost ne mogu uvek biti spremna. Evo obećavam da ću biti dobra. I da ću slušati roditelje, marljivo učiti i ustajati starijima u autobusu. Ma ako treba počeću ranije da se spremam za školu, i neću kasniti više nikadam ili bar ne tako često. Naučiću za četvrtak, stvarno. Ne obećavam tek tako zaista hoću.


Kako neko može da razume ovo kružno kretanje. Mislim nije preteško, ali čoveče kad bi nam nešto objasnila.., Aaaa kako se ovi profesori ovde i zaposle? Duša me zaboli kad shvatim ko treba da nas da ocenjuje. Oni ni sebi ne znaju da objasne kako treba. Jaoj onesvestiću se. Umreću. Pašću kroz prozor. Kraj. Ako me prozobve, majke mi, počeću da plačem jer sam ionako na ivici suza. Ništa neću izgubiti, jedino sebe mogu spasti trenutnog odgovaranja. Kukaću, majko sveta, znamo da to prolazi kod drugih nastavnika, što neće i kod fizičarke. Onako žena izgleda kao da ima 25 kg, i samo čekam momenat kada će je vetar oduvati. Mada shvatila sam da nosi kamenje u torbi, to je jedini način da ostani pri zemlji.

"A Iva, vidim da si jako vesela. Možeš li mi reći nešto o impulsima?

субота, 26. новембар 2016.

Kako biti pravi Srbenda?

Jako je bitno voleti svoj narod. Ma šta ja pričam. Voleti nije dovoljno. Treba idealizovati sve što se dogđa unutar vaše države, i smatrati to nekim Božijim zapovestima. Ipak Srbi su narod koji su uvek bili pametni i koji nikada ne prave nikakve probleme.
Pošto su deca koja su išla sa mnom u osnovu školu predstavljala pravo oličenje Srbendi, što da vam ne podelim koji savet. Kako biti opsednut Srbijom.


Prvo i osnovno pravilo. Jako je bitno da vi pišete ne mogu spojeno, i da pogrešno akcentujete sve reči. Naravno, piše se "predčas" i obavezno ispravljajte sve koji ne daj Bože napišu "pretčas". Imate uglvanom ogroman vokabular, jer ste jako načitani. Doduše, najčešće koristite reči tipa: brate, bre, znači, kao i kombinaciju svih u istoj rečenici. Između prosto-proširenih rečenica, ubaciš po koju psovku, čisto da bi ljudi bolje shvatili tvoja trenutna osećanja i namere. Ćirilica je neizbežna i morate znati da čitate samo to pismo. Nema veze što mešate č i ć, bitno je da priznajete samo ćirilicu!


Mrzi Hrvate, tuci se za ćirilicu i ponosno diži tri prsta i u prilikama koje nisu predviđene za to. Pevaj Bože pravde, svaki put kad čuješ neku melodiju koja i nema baš veze sa našom himnom. I obavezno treba da ti je idol Stefan Nemanja. Statusi neka ti se svode na: Samo Sloga Srbina Spase.
Moraš pisati engleski na ćirilici, mrzeti stranu muziku i pevati izvorne pesme tipa. braća Bajići, Južni vetar ili Tozovac. Ili pak Đanija, jer: No Đani, no party (ovo je sve što treba da znate iz engleskog).
Odmah idi i izbaci sve što imaš u sobi a da na sebi ima neke reči koje ne pripadaju SrBskom jeziku. I naravno, kupujemo garderobu samo domaće novopazarske proizvodnje.


Bacite sve knjige koje imaju veze sa svetom izvan Srbije. Mislim najbolje je da uopšte i ne čitate knjige, to zaglupljuje, ali ako već morate nemojte čitati ništa što nije od naših pisaca i ne govori o nekom jako dubokoumnom SrBskom istorijskom periodu. Npr. neka autobiografija Dušana Nemanjića, ili Kosovka djevojka, Banović Strahinja. Stvarno, sva ta dela su jako interesantna i morate to čitati svake nedelje, čisto da ne zaboravite zašto živite. Nema veze što pola toga ne razumete.


I za kraj, recite svojim roditeljima da planirate da odustanete od školovanja, jer smatrate da je to skroz nepotrebno. Svu pamet sveta ste pokupili čitajući Kurir, i verujući našim političarima (koji, naravno, treba da su vaši idoli). Jednostavno planirate da se bavite mufljuznim poslovima, da varate i kradete, a za to vam nije potrebna nikakva škola. Malo takvog karaktera, odrastanje na ulici, politička stranka i završen Megatrend. I posao iz snova je samo vaš.

 Ne kažem da su ove odlike Srba, već Srbendi. Ljudi koji se prave previše pametni, a ne vide koliko stvari propuštaju u životu jer veruju samo u neka svoja ubeđenja. Nažalost, ovakvih ljudi ima i previše, čak šta više puno primera je bilo u mojoj osnovnoj školi. Ako neko zaista želi postati Srbenda, samo napred. Imate nekoliko jako dobrih saveta. ☺

петак, 18. новембар 2016.

Kako izgleda život u jednom predgrađu?

Život u Beogradu je zaista divan. Uvek se nešto događa i nikad nije dosadno. Taj urban život nekome možda predstavlja problem, ali verujte mi brzo se naviknete. Ja doduše ne živim u centru grada, iako su moji roditelji živeli. Zbog proširenja porodice preselili su se u jedno malo naselje koje idalje spada u Beograd, doduše ne u centar. Eh sad, kada upišete srednju školu u gradu logično je da će se mnogi čuditi vašem mestu. I smatra ti ga za nešto što možda i nije. No, znate već kako to ide. Čudna su vam ta "gradska deca". ☺


Kada živite u prigradskom naselju, morate se naviknuti da vam kanalizacija teče ulicama, i da uopšte nije čudno videti čoveka da baca smeće po sred ulice. Sasvim je normalno da se deca u osnovnoj školi bave jako kreativnim igrama kakve nećete sresti ni na Olimpijadi. Npr. pljuvanje u dalj, zaustavljanje jedni drugima dah, ili gađanje vratima od oramrića. Dap, svega toga ima. Pogotovo ako ste dečak. Onda vam te "igre" spadaju u svakodnevnu obaveznu rutinu. Ne smete je izostaviti.


Naravno ljudi su ovde jako drugačiji. Vole da se svađaju, da neprestano vređaju jedne druge, i da lažu, čak kad to i ne moraju. Obavezno se svi deremo, jer se dovikujemo sa brda na brdo jer nema mreže, ali zato imamo puno eolskih harfi (ko je čitao Kiša, znaće). Ili vičemo zato što se neprestano borimo za reč. Kod nas nema ono, ko je počeo da priča on i završava. Nego onaj koji je glasniji, tačnije jači, ima prednost. Živimo u hordama pa nam je neophodan alfa mužijak da predvodi grupu.


Mnogo je čudno ovde u gimnaziji gde nisu svi zidovi prljavi i ne trče bubašvabe okolo naokolo. I ne nalećete na pacove u sali za fizičko. Idalje ne mogu da se naviknem na promenu kabineta jer smo mi siromašni i moja škola jedva ima para i za po jednu učionicu. Učimo na podu, klupe nemamo, a o tablama da ne govorimo. Tu su čučavci, zajednička kupatila, kao i šuma gde sečemo drva. Putujemo na mazgama, vodu vadimo iz bunara. Ne kupamo se. (Pozdrav za druga iz odeljenja, koji nikada neće dobiti link bloga xD)

Naravno, ovo nije sve u potpunosti tačno. Istina je da živim u predgrađu, ali nismo baš toliko loši i jadni kako sam ja sve ovo predstavila. Ljudi jesu zaista čudni, i tačno je da nije sve baš tako sređeno i lepo kao u gradu, ali idalje je ok. Ali ipak ovde odrastam i tu sam provela najlepše momente svog detinjstva. Nadam se da ste se, ako ništa drugo lepo nasmejali. Samo mi je to bitno. Vidimo se. :)

среда, 16. новембар 2016.

Whish lista. KLIKNI OVDE I NASMEJ SE K'O ČOVEK!

Ćao svima. Ovde Iva fashion blogerka i danas pišemo jednu wish listu. Ako se pitate zašto baš to pišem, evo objasniću vam. Danas bih trebala objaviti neki post, ali stvarno nemam predstavu šta da pišem. A moram objaviti nešto jer ipak sponzori to očekuju od mene. 
Takođe, dobila sam neke ponude sa kineskih sajtova, i eto ja moram da napišem wish listu, da bih dobila sve za dž. Tako da obavezno uđite u sve ove linkove, ili ih spamujte na društvenim mrežama da me pratite i da ne znam šta još. Ali pomenite me. POMENITE! 


Prva stvar jesu ove prelepe cipele od zmijske kože. Tačnije, ne znam da li su od zmijske kože, nadam se da jesu. Ovaj, deluju odlično, baš za neku žurku (ja, inače baš izlazim na žurke -_-) ili neko ludilo već. Mislim da su baš primerene mom uzrastu, a da ne pominjem koliko su topine. Izgledaće vrh na novim slikama. Nisu mnogo jeftine, iako ih dobijam iz Kine. Ali kao da je bitno. Što je besplatno, besplatno je. xD


I imamo ove preeeesavršene pantalone, koje već dugo tražim ali nigde ih nema. Prebrzo se rasprodaju, kada i dođu kod nas. Pa mislim daa, ko još i neće ovo da kupi. U njima izgledam kao neka guma, previše savitljiva, ali takav izgled želim i da postignem. Baš mi je ženstveno da vidim da žene nose helanke da izgledaju usrano. Još kad imaju ovako odlične šare, npr. linije, trouglove ili čak i zebru i žirafu. Hoh, kakva sam onda mačka eeee... Da biste ih poručili kliknite OVDE i obavezno ako ništa samo uđite u ovaj link jer se tu broje neki pregledi bla bla. Velike pare (tačnije stvari) igraju ovde ulogu ljudi. Razumite me. Mislim i vi biste sve ovo radili da vam se pojavi prilika. Još kad je u pitanju ovako neko savršenstvo. Vuhuu. Jedva čekam da mi stigne. Samo da budu zadovoljni ovim postom. I da mi broj odgovara. :)


MOJA BUDUĆA MATURSKA HALJINA. Pošto do velike mature imam još 3,5 godina, vreme je da počnem tražiti šta ću nositi. S' obzirom da sam se namučila sa izborom haljine za malu maturu, istu grešku neću ponoviti. Slučajno neću čekati poslednji momenat. Nego, bato moj, odmah kreći u potražnju. A ova haljina je toliko predivna, da mi je žao da je obučem za neku drugu priliku osim mature. Taman imam sve boje na njoj pa ću moći da je ukombinujem uz bilo kakve cipele. I taman nije obična zbog detalja koje ima. A možda i cipele naručim, tako se savršeno slažu uz haljinu.
Klinkite OVDE.
Click HERE.

Moje namere ovim postom nisu bile da bilo koga uvredim. Jednostavno, da vas nasmejem i da na donekle surov, ali i realan način predstavim kako izgledaju današnji "popularni postovi". Kao što sam i ranije govorila, meni ove saradnje nemaju smisla. Jeste da vi dobijete neke proizvode u zamenu za reklamu, ali to onda gubi potpunu svrhu svega što radite. Lepo je da vi nešto "sami zaradite" u svojim tinejdžerskim godinama, ali postoje i drugi načini zarade a da zaista radite nešto vredno pažnje i da svoj blog ne uništavate trulim postovima. I da, zaista smatram da su wish liste truli postovi. Drugo je kada vi napravite recenziju nekog proizvoda, ili neki outfit post. Tu je bar uloženo truda i rada. A ovo samo da stavite 3 slike i 4 rečenice i bum evo saradnje, stvarno nema poentu.
Dobro, možda ja grešim, ali ako ništa stojim iza svog mišljenja koje ću uvek javno reći, ljutili se vi zbog toga ili ne. Moj blog je oličenje slobode i različitosti, pa tako svako od nas ima pravo da kaže šta god misli. Neću se ljutiti, stvarno. Ali ni vi nemojte ostavljati negativne komentare zato što ne delite isto mišljenje sa mnom. Ako vam se nešto ne dopada, samo izađite. Sve ostalo što uradite biće suvišno.

петак, 11. новембар 2016.

#Devojka razmišlja: Na kontrolnom

Dobro Iva, učila si. Jesi, stvarno. A i pa šta ako dobiješ 4. Neće biti smak sveta. Popravićeš. Znači još jednom, prvoj deklinaciji pripadaju imenice koje se završavaju na -ae. I uvek su ženskog roda. Ili mogu biti i muškog roda? Aaaaaaa... Jelena, pomagaj!!!
Olovka tu. Gumica spremna. Ponovila sam još jednom nastavke i spremna sam za kontrolni. Grupa B. Dobro. Jaoj bilo bi dobro i da je Sanja ista grupa. Pa da posle možemo da proveravamo odgovore. No, nema veze. Skoncentriši se Iva. Nemaš puno vremena. Kreći.


Jel nastavci za drugu deklinaciju počinju sa i? Ili sa us. Jaoj Bože opet sam zaboravila sve nastavke. Ok, seti se kako si učila. Znači ona rečenica. USkoro Idem Odavde, UMro Ekrem Odavno. Tj. us, i, o, um, e, o. Jasno. Meni se traži akuzativ jednine imenice ludus, i to je..hmmmm. Opet sam zaboravila. Pa čoveče pre samo sekund sam to ponovila. 'ajde ponovo. Uskoro....


Kako dozvati Isidoru i pitati je za akcenat u 4 zadatku. "Isidora! Isidora!" Kako bre ne čuje. O ne, nastavnica gleda. Napravi onu "Ah setila sam se" facu i nastavi da radiš. Gledaj u papir, pravi se da nešto razmišljaš. Aha, da, da. Baš evo rešavam ove zadatke koje nikad u životu nisam videla. I neeee, ne pokušavam da dozovem pomoć. Ništa interesantno nećeš ovde videti. Prođi ženo, prođi. Što nastavnici uvek moraju da gledaju u moj rad. Ljudi ništa zanimljivo nećete naći. Ionako, pojma nemam.


Jaoj bubamara je ušla u učionicu. Kako je slatka. A što je tako svetle boje. 100% je otrovna. Ili je beše crne boje kad je otrovna. E Iva, Iva. A išla si na republičkog iz biologije. Bruko! Hm, pitam li se da li ću stići da odem do knjižare na odmoru, da bih kupila onu novu svesku koju sam videla da su dobili. Da li da uzmem onu koja ide na tamno ili svetlo roze? Jaoj, koji problemi. Čekaj, skoncentriši se. Kako je moguće da na kontrolnom uvek misliš o svemu ostalom osim o kontrolnom? Vidi, sad o tome razmišljaš. Prekini.  Mislićeš i o tome kasnije. Radi taj zadatak. Posle se čudiš kako je brzo prošao ceo čas.


Još 3 minuta do kraja. Požuri, požuri, požuri. Hemijksa, hemijska. Gde je prokleta hemijska? Kako je moguće da sam to zaboravila? Samo mi nije jasno kako sam planirala da radim vežbu bez hemijske olovke? Kao da sam teći razred, a ne prva godina. Daće mi Milica jednu. Što da ne, ipak ja joj pomažem na engleskom. xD
Podebljavaj. Nastavnica neće ništa priznati što nije hemijskom. Imaš još 30 sekundi. credo (credo, 3, credidi, creditum), još 11 sekundi. nominativ množine-mladići, 4 sekunde, meus,3 (mea, me....)
ZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZ
Au, dođavola!


петак, 28. октобар 2016.

Koliko se čovek promeni za dve godine blogovanja?

Vreme jako brzo prolazi. Kao da je juče bio taj hladni oktobarski utorak kada sam se probudila sa željom da nešto napišem. Nije to bio prvi put da ja hoću preneti svoje misli na papir, već je to bio prvi put da ja želim to podeliti sa svetom, a ne samo sa profesorkom srpskog jezika koja je uvek rado čitala moje sastave. U meni se rodila ta želja da zabeležim sve što se oko mene dešava, i da dam ljudima mogućnost da isto to pročitaju. Pa dobro, nekome će se to dopasti, nekome ne. Biće sigurno neka grupica ljudi koja će čitati moja dela. Ipak, nikada nisam očekivala ovakav ishod. 


Pre 2 godine sam osnovala svoj blog. Da, već je prošlo dve godine. Iskreno ni ja ne znam kad su pre proletele. Mnogi kažu da ih je blog promenio, da su stekli puno samopouzdanja što je zaista divno. Doduše, ja ne mogu izgovoriti isto. Blog sam započela iz čiste ljubavi prema pisanju, a tako je i danas. Nije se tu puno stvari promenilo. Jeste način mog pisanja i izražavanja, ideje i prioriteti ali sam smisao bloga nije. Idalje je ovde samo jedna mala 15-godišnja devojčica koja se oseća ispunjeno kada nešto napiše.


Smatram da je moj stav puno uznapredovao ali za to su zaslužne i moje godine. Ipak, nije isto razmišljanje sa 13 i sa 15 godina. Nije da sam sad nešto kao odrasla, ali ipak vidim svet malo drugačije. I pošto se trudim da ovde budem 100% ja, i da pišem samo ono što bih i želela da čitam, mislim da me to čini na neki način posebnom. Na početku nisam tačno znala gde pripadam, pa samim tim ni šta želim da pišem. Međutim, sada i te kako znam ko sam, šta sam i koje su moje želje a i mogućnosti. 


Pošto se moj život svodi na šalu to se primećuje i u mojim postovima. Jednostavno, ne bih ja bila ja da ne pišem o onome što zaista mislim. To nekome smeta, neko voli, ali dokle god postoji i jedna jedina osoba koja rado čita to što sam ja napisala, obećavam da ću istrajati u ovome. ☺
Neću se sada previše zahvaljivati vama na broju čitaoca, ali ipak želim da znate da mi to znači. Nije od presudnog značaja, pisala bih i da me prati vas četvoro, ali je zaista lepo znati da postoje ljudi koji vas cene zbog toga ko ste i šta ste vi unutra, a ne samo zbog spoljašnjeg izgleda. Volim to što imaju oni koji jedva čekaju da pročitaju moj novi post, i koji su ovo putovanje započeli sa mnom još davne 2014 godine. Naravno, dobrodošli su i oni noviji čitaoci, a i oni koji će tek doći. 

Jako sam zadovoljna svojim blogom i uopšte napretkom. Cifre su totalno nebitne, da ja vama govorim koliko imam čitaoca, pregleda, komentara ili šta već. Bitan je taj napredak koji meni pokazuje koliko se trudim, i koliko radim oko bloga. Znam da bih mogla češće pisati, i znam da često obećam neke postove koje na kraju ne napišem ali ipak i ja sam čovek. Trudiću se, koliko mogu, da pišem, ali idalje smatram da je bolje da napišem dva kvalitetna posta mesečno nego 101 post koji je napisan samo da bi bio objavljen. Pišem i pisaću samo kada osećam potrebu za istim, a nadamo se da će to biti sve češće i češće. Do tada, vam preporučujem da uživate, i da živite život. Eto, to je najbitnije.♥

петак, 21. октобар 2016.

Šta se događa ove jeseni?


Kada sam upisala željenu gimnaziju znala sam da neće biti lako. Bila sam spremna na izazov, i tome sam se radovala. Baš je to i bio razlog upisivanja prirodno-matematičkog smera. Odlučila sam da se borim, i idalje stojim pri toj želji. Samo što nisam bila svesna da će mi škola zaista oduzimati puno slobodnog vremena.


Trenutno se moj život vrti oko matematike. Što, kao što sam već rekla, sam i očekivala ali ne da bude ovoliko naporno. Nastavnik ovog predmeta je poznat širom Srbije ali ne po onom dobrom. Već, jednostavno je on nastavnik koji od njih 30, 19 obori na popravni, a ostatak odeljenja ima dvojke. Bio je suspendovan nekoliko puta, sve novine su pisale o njemu, ali naravno on nije smenjen. 
Želela sam da mi predaje da bih i sama videla kakav je i da li je stvarno toliko strašan koliko se priča. I da, nakon prvog meseca rećiću vam da NIJE toliko ubitačan, sjajno objašnjava i svakodnevno se šali na času. Ako želite da naučite matematiku, onda vam je on Bogom dat. Ali da je zahtevan, zahtevan je. ☺


Sve u svemu, ima dosta da se uči. Ne kukam, stvarno. Već jednostavno vam govorim da srednja škola nije laka. Nije ni teška, ali nastavnici su jako zahtevni. Jednostavno uvek morate biti spremni za svaki čas. Ali pošto sam ja jedna pozitivna osoba, koja je spremna da se bori tako će i biti. Ne dozvoljavam da me bilo šta sputa u postizanju mog cilja. Jeste da će imati puno da se radi, ali to znači da će biti i puno znanja. A i koga briga, ne moram imati sve petice. Ovoga puta sebi mogu dopustiti po koji kiks.


E ljudi, kada sam preživela ovu nedelju preživeču sve. Ok, ovo je bila najteža nedelja od početka godine. Broj pismenih, kontrolnih i usmenih odgovaranja bio je mnogo veći od dozvoljenog. Ipak, sada kada se okrenem vidim da i nije tako loše prošlo.
Ali danas je najzad petak, i ponovo sam slobodna. Imam nešto vremena za sebe, koje ću verovatno provesti pisajući, gledajući propuštene Joe-ove videe i sastavljajući spisak knjiga za sajam koji jedva čekam. Ah, kako će biti dobrih postova. :)


I da želim da vam se izvinim što ne pišem, ali stvarno mislim (tačnije, nadam se) da me razumete. Sada je tromesečje, ja sam u novoj školi i stvarno se još uvek navikavam. Jednostavno, ne smem pokvariti ocene i ako želim da održim sličan status kao u osnovnoj školi. Naravno, ne bi trebalo ni blog da zapostavim. I neću. Istina je da sam imala slobodno vreme, ali da ga nisam iskoristila za prave stvari. Ali neće biti tako. Evo odmah idem da pišem za postove koji će izaći sledeće nedelje. Samo nemojte molim vas da mi pišete negativne komentare, vezano za moju neredovnost.☺☺

недеља, 25. септембар 2016.

Kako se razboleti?

Iako je jesen prelepo godišnje doba, puno cozy slika i šarenog lišća, ipak postoje razlozi, zašto ne volim jesen. Sama promena vremena jako loše utiče na mene, pa se lako i razbolim. Naravno, sezona virusa vlada i nije teško pokupiti neki, šetajći hodinicima škole. Pa reko', zašto sa vama ne bih podelila koji savet o tome kako se lakše razboleti. Jer, otkud znam možda neko od vas želi da se razboli da ne bi išao u školu. Ili vam je jednostavno dosadno (kao i meni), pa ćete svoje slobodno nepotrebno vreme ubiti čitajući moj post. ☺


Ako putujete u školu autobusom, ili ako uopšteno često negde idete autobusom, blago se vama. Autobus je leglo virusa, i tu ćete najlakše zaraditi neku bolest. Kada uđete u autobus, sve postaje lako. Okrenite se par puta oko sebe, pogledajte ko oko vas kašlje, i samo mu/joj lepo priđite. Progurajte se, da stojite odmah ispod usta, da kad krenu da kijaju, kapljice lete pravo na vas.
Mislim, ne možete promašiti viruse, koji jedva čekaju da vas zaskoče i napadnu vašu sluzokožu. XD


Sledeći savet, je savet svih mama ovog sveta. "UVEK IZLAZI SA MOKROM KOSOM NAPOLJE!!!" Ili glasi, uvek NE izlazi sa mokrom kosom napolje. Ah, kao da je i bitno. :)
Znači operite kosu 15 minuta pre polaska u školu, i slučajno nemojte da je sušite. Već dozvolite vetru da učini svoje. Još ako pada kiša. Pa blago se vama. A da ne govorim o tome, koliko je to zdravo jer ne palite kosu toplotom fena. Ubijate 2 muve isti udarcem.


Poslednje na našem spisku jeste prestanak zdravog hranjenja, i provođenje 24h na telefonu i laptopu. Sjajan način da se brzo razbolite i da vam oslabi imunitet. Znači, jedostavno odbijajte jelo ili jedite samo iz fast food-a. Nemoj slučajno da sam videla da je neko uzeo da pojede jabuku. Pa jel vi hoćete da se razbolite ili ne? I nervirajte se dosta. To je stvarno odlično, jer će vas posle i želudac boleti i možda će vam se i povraćati. Ma sjajno, sjajno. Poslušajte ove savete i jako brzo ćete se zaista razboleti. :)

Naravno, želim da napomenem da nisam bila ozbiljna u ovom postu (mada verujem, da ste to i sami shvatili). Ovo zaista i jesu načini da se lakše i brže razbolite, a vama preostaje to da uradite sve suprotno od napisanog posta. Jer ćete tako sačuvati svoj imunitet. Ne budite kao ja. Otišla sam da pijem čaj, i merim temperaturu. Poyy