World around you

Ja da znam kako da objasnim svoja osećanja verovatno bih još odavno bila pisac nekog poznatog romana koji putuje širom sveta i raduje ljude. No, pošto ne umem, ja sam i dalje ovde, pokušavajući da bar na trenutak dočaram svoju sreću. Ne očekuj naglu promenu ličnosti nakon ovog posta, ali očekuj neke veoma dubokoumne rečenice hehehe.

Kada se kazaljke sklope i na satu pokaže ponoć, dok se grliš sa tvojim najbližima i gledaš prelep vatromet kroz prozor, razmišljaš o novoj godini. Vidiš prvi januar kao novi početak, kao razlog da nešto promeniš kod sebe. Kao da je taj dan jedini dan u godini kad ti treba da se promeniš. Jedini dan kada ti zaista poželiš sebi, svojoj porodici, prijateljima (a i neprijateljima), sve najlepše što postoji. Jer danas je taj dan. Dan od kog će se sve ostalo promeniti. I onda sanjaš daljine, uspehe i pobede. Najbolje ocene, najskuplju garderobu i nezaboravna putovanje. A onda shvatiš da sve to možeš i ne možeš imati. I da je sve to važno, a i nije važno u tvom životu. I da jedina stvar koja ti zaista treba i za koju se zaista treba boriti jeste sreća. I da nije baš toliko u rukama sudbine već i da i sama možeš dosta učestvovati u građenju iste.


Moj glavni cilj u ovoj godini jeste da budem srećna. Da uživam, živim život i da se ne nerviram. I za ova četiri meseca, koliko se trudim da ispunjavam svoje ciljeve, mogu reći da nikad srećnija nisam bila. Ja se osećam toliko ispunjeno, toliko zadovoljno i beskrajno uživam. Da, imam i ja dane kad sam loše raspoložena, kad me nešto iznervira, ali to ne znači da nisam srećna.
A vrlo je jednostavno. Samo sam jednog jutra ustala i odlučila da ja ne želim da trošim svoj život koji previše brzo prolazi na nebitne stvari i nebitne ljude. Da zapravo ne želim da kažem da mi je neki dan prošao loše i da sam stalno nervozna i da se istresam na druge. Plašim se da će mi srednja škola previše brzo proleteti a ja prosto previše uživam u njoj.
Zar vredi reći da mi je neka ocena, profesor, osoba uništila dan? Pa ko su oni da im ja dopustim da tek tako ušetaju u moj život i unište ono do čega mi je najviše stalo.  Ako tek tako dopustim ljudima da ruše ono oko čega sam se ja trudila godinama nigde neću dogurati.


I možda zvuči nemoguće i da nije baš toliko lako kao što opisujem, ali verujte mi, čak je i lakše od toga. Sreća je stvar izbora. Jer su naši izbori ono što nas čini srećnom ili ne osobom. Na nama je da odaberemo šta ćemo danas raditi, učiti, s kim ćemo se družiti i koju kafu ćemo popiti. Na nama je da biramo naše vlastite misli. Kada odlučite da od danas želite da uživate u svakom trenutku, da želite gledati na ljude i svet s osmehom na licu i vedrinom u očima, stvari će se promeniti. Kad ne dozvolite sebi da vam nekih par loših trenutaka u danu pokvari svih 24 sata.
Neće se promene drastično dogoditi. Niste ni vi drastično postali tako negativni. Već svakodnevnim radom, bez očajavanja ako možda prethodnog dana niste uspeli postići vaš zadati cilj. Život je putovanje, i to veoma kratko, i zaista je greota baciti svoj život u neraspoloženje zbog nekih trenutnih akcija. U redu je da se vi ne osećate dobro nekog dana. I sasvim je okej da želite ceo dan preležati u krevetu gledajući vašu omiljenu seriju. Ali ne treba da sebe kažnjavate zbog toga. Okej ne biti okej.


Težiti ka nekom višem cilju. Okej, danas sam srećna. Ali ja želim to biti i sutra. I prekosutra. I dan posle. I svaki dan. Želim da uživam u svakom danu. Želim da iz svakog dana izvučem ono što je najbolje. Jer sve počinje od vas i vaših misli. Ne postoji ništa na ovom svetu što je pozitivno ili negativno. Sve je u očima posmatrača. Ako vi čvrsto odlučite da želite od svake osobe uzimati samo ono što je dobro, da želite da se svaki dan osećate sjajno a ne samo kad se to slučajno desi i pre svega kada zaista počnete gledati svet očima sreće, videćete promene. Jer tek kada se okrenete i prisetite vaše prošlosti, shvatite zapravo koliko je dobrih i sjajnih ljudi prošlo kroz vaš život. Kako jeste da devojčica u 4 razredu osnovne bila zla prema vama, ali isto tako vas je ona naučila životu i da nisu svi ljudi dobri i da treba da ojačate. I ona vaša profesorka iz srednje škole kod koje ste jedva dobijali dobru ocenu. I ona je zaslužna za nešto. Da li će biti zaslužna za to što ste kasnije postigli u životu to što ste sada, ili zato što vam je makar pokazala kojim putem da ne idete, koje ljude da ne gledate, zaslužna je. Ako svaki dan prihvatite takav kakav jeste i ako krenete biti zahvalni. Biti zahvalni na zdravlju vas i bližnjih, zahvalni na svemu što imate, što ste postigli, što ste videli i osetili. Treba biti zahvalan svakoj osobi jer da nije bilo njih takvih kakvi god da su, ni vi ne biste bili danas osoba koja jeste.


Niko od nas nije savršen. Nikad nećemo ni biti. I zašto onda u ljudima tražiti mane? Zašto gledati na svet iz one loše perspektive. Sreća je u vama samo što joj vi ne dajete šansu da izađe na svetlost dana i ulepša vam svaki trenutak. Zašto je to tako? Plašite se? Plašite se kako će izgledati svet ako mu se prepustite? Plašite se da vas ljudi vide srećne, jer kako ćete onda održati ugled uvek ljute osobe?
Ne znam šta je problem kod vas, ali kod mene je to bio nedostatak pozitive. Nisam sebi dozvoljavala previše da se opustim, uvek je tu bilo nešto što me je sprečavalo. Sigurna teritorija. Znala sam da ako se nerviram, posle će proći. Nisam znala kako bi sve to izgledalo i bez nervoze. I onda se sve promenilo....
I zaista, od prvog januara pa sve do danas 28 aprila 2018 godine, moj život se promenio. Nikada nisam bila ovoliko srećna, ovoliko pozitivna i puna života. I što više uživam, što se više trudimd a ispunim svaki dan, to mi dani traju duže i imam osećaj da produžujem sebi dane u ovoj mojoj prelepoj gimnaziji. Osmeh je uvek tu, jer nema razloga da ne bude. Ja sam toliko srećna i zahvalna na svemu što imam. Zahvalna sam na svojoj predivnoj porodici koja mi daje osećaj potpune sigurnosti i podrške za bilo šta u životu. Zahvalna sam i svojim prijateljima koji nekako uspevaju da me trpe svaki dan iako znam da sam dosadna. Ali zahvalna sam i svemu ostalom oko mene. Zahvalna sam na ovom prelepom sunčanom danu, krevetu što je previše udoban, Melanie Martinez jer ima predobre pesme i jer je rođena isto kad i ja....
Jer danas je moj rođendan. 17. Previše je sve brzo prošlo. I zato neću dozvoliti da mi bilo koji dan prođe a da ga ja nisam maksimalno iskoristila, jer nikad mlađa neću biti, i ne želim da se nekad pokajam zato što sam nešto uradila, ili zato što nešto pak nisam uradila. Sve se dešava sa razlogom. Zapamtite to. :)




Iva

Vreme jako brzo prolazi. Kao da je juče bio taj hladni oktobarski utorak kada sam se probudila sa željom da nešto napišem. Nije to bio prvi put da ja hoću preneti svoje misli na papir, već je to bio prvi put da ja želim to podeliti sa svetom, a ne samo sa profesorkom srpskog jezika koja je uvek rado čitala moje sastave. U meni se rodila ta želja da zabeležim sve što se oko mene dešava, i da dam ljudima mogućnost da isto to pročitaju. Pa dobro, nekome će se to dopasti, nekome ne. Biće sigurno neka grupica ljudi koja će čitati moja dela. Ipak, nikada nisam očekivala ovakav ishod. 

Pre 2 godine sam osnovala svoj blog. Da, već je prošlo dve godine. Iskreno ni ja ne znam kad su pre proletele. Mnogi kažu da ih je blog promenio, da su stekli puno samopouzdanja što je zaista divno. Doduše, ja ne mogu izgovoriti isto. Blog sam započela iz čiste ljubavi prema pisanju, a tako je i danas. Nije se tu puno stvari promenilo. Jeste način mog pisanja i izražavanja, ideje i prioriteti ali sam smisao bloga nije. Idalje je ovde samo jedna mala 15-godišnja devojčica koja se oseća ispunjeno kada nešto napiše.

Smatram da je moj stav puno uznapredovao ali za to su zaslužne i moje godine. Ipak, nije isto razmišljanje sa 13 i sa 15 godina. Nije da sam sad nešto kao odrasla, ali ipak vidim svet malo drugačije. I pošto se trudim da ovde budem 100% ja, i da pišem samo ono što bih i želela da čitam, mislim da me to čini na neki način posebnom. Na početku nisam tačno znala gde pripadam, pa samim tim ni šta želim da pišem. Međutim, sada i te kako znam ko sam, šta sam i koje su moje želje a i mogućnosti. 

Pošto se moj život svodi na šalu to se primećuje i u mojim postovima. Jednostavno, ne bih ja bila ja da ne pišem o onome što zaista mislim. To nekome smeta, neko voli, ali dokle god postoji i jedna jedina osoba koja rado čita to što sam ja napisala, obećavam da ću istrajati u ovome. ☺

Neću se sada previše zahvaljivati vama na broju čitaoca, ali ipak želim da znate da mi to znači. Nije od presudnog značaja, pisala bih i da me prati vas četvoro, ali je zaista lepo znati da postoje ljudi koji vas cene zbog toga ko ste i šta ste vi unutra, a ne samo zbog spoljašnjeg izgleda. Volim to što imaju oni koji jedva čekaju da pročitaju moj novi post, i koji su ovo putovanje započeli sa mnom još davne 2014 godine. Naravno, dobrodošli su i oni noviji čitaoci, a i oni koji će tek doći. 

Jako sam zadovoljna svojim blogom i uopšte napretkom. Cifre su totalno nebitne, da ja vama govorim koliko imam čitaoca, pregleda, komentara ili šta već. Bitan je taj napredak koji meni pokazuje koliko se trudim, i koliko radim oko bloga. Znam da bih mogla češće pisati, i znam da često obećam neke postove koje na kraju ne napišem ali ipak i ja sam čovek. Trudiću se, koliko mogu, da pišem, ali idalje smatram da je bolje da napišem dva kvalitetna posta mesečno nego 101 post koji je napisan samo da bi bio objavljen. Pišem i pisaću samo kada osećam potrebu za istim, a nadamo se da će to biti sve češće i češće. Do tada, vam preporučujem da uživate, i da živite život. Eto, to je najbitnije.♥