субота, 30. јул 2016.

Moja opsesija za kvizovima

Ovaj post započećemo kratkim vestima (dnevnik).
Postojala je osoba koja je krala moje postove kao i od još dosta drugih blogera (jedino sam Dušana prepoznala) i postavljala ih kao svoje na profil na Wattpadu. U svakom slučaju on je ugasio taj profil, odmah kad smo ga i upozorili da znamo šta radi.
Ja samo želim da vam svima dam do znanja da svi postovi koji se nalaze na mom blogu su SAMO MOJI i da ako vidite iste tekstove, znate da su zaista moji.
Pozdrav za tog lika koji je kopirao moje tekstove, jer tako znam da sam bogovska-vrhunska-otmena-strava-kraljica i da ima osoba koje su oduševljene mojim radom i koje žele da pišu kao i ja. Ipak, ne dopada mi se to što neko uzima zasluge za nešto što sam ja napisala iz duše i zaista se potrudila.
Poz, i za devojčicu koja mi je javila da se to i dešava. ☺


Ok, krenimo sa današnjim postom. Ali najpre vratimo se u prošlost, kada je mala Iva imala svega 5 godina. Pa tada me je uvek oduševljavao Milioner, pogotovo onaj za decu. I svako veče sam trčala da upalim TV samo da bih tih sat vremena uspela pogledati sve. Bila sam dosta mala i nisam znala puno odgovora (uglvnom samo one na početku i one koje imaju veze sa nekim crtaim filmom, to sam razbijala). I tako sam se ja zarekla da ću kad budem imala 15 godina prijaviti se za taj Milioner kids, i biti tamo najbolja i zaista postati milioner. Ipak, kao što i sami znate, taj kviz je veoma ubrzo i prekinut tako da nikad neću živeti svoj dečiji san. Ali dobro. Hahahah


Ostali kvizovi me i nisu nešto puno interesovali. Možda jesu bili interesantni, i ja ih jesam gledala ali ipak milioner je milioner. Haahaha Kvizovi su me oduvek interesovali zato što sam ja osoba koja jako voli da se takmiči, a onda i da saznaje nove stvari. Obožavam da se edukujem i sad će to vama zvučati čudno i glupo, ali šta da vam kažem, to sam ja. XD Obožavam da eto naučim nešzo novo iz opšte kulture, ali i tako neke glupe činjenice. Prosto, na mene se kao lepe podaci i ako jednom nešto pročitam zapamtiću ga zauvek. Npr. koliko je visoka statua Isusa u Riu, ili koliko golova je Nemačka postigla na evropskom prvenstvu 1984 itd... Imam memorijsko pamćenje, a i te činjenice će mi sigurno nekad biti potrebne. A i moram reći da obožavam da zadivim nekoga pričajući mu tako neke lude stvari (mislim, koliko ajkula ima zuba?) Hahahha


Već 3 godine imam nalog na ConQuiztador-u, ali mogu reći da ga igram svakodnevno od ovog leta. Nekako sam dosta sazrela, ipak završila sam osnovnu školu (ah, kako sam velika), i znam sad baš dosta više. A i igram sa roditeljima, pa onda razbijamo. Niko ne može da nas pobedi. Igra je sledeća:
igra se dešava na teritriji Srbije (ali možete da igrate i ako niste iz Srbije) i tamo kao gradite kule i osvajate polja. Ko na kraju igre bude imao najviše poena, odnosno polja, pobeđuje. Vi tako moežete napredovati, skupljati te neke pare, kupovati pomoći itd.. Poenta je da sva polja osvajate putem pitanja. Kada odgovorite tačno dobijate polje. U svakom slučaju moja preporuka je da napravite nalog (besplatno je) i sve će vam biti jasnije.


Ima puno dobrih igrica, koje vas neće zaglupeti, nego eto na neki način se obrazujete saznajete nove stvari a opet da ne držite knjige ispred sebe. Slažem se da se na raspustu treba odmoriti, ali ne i baš zaglupeti. Tako da su te neke igrice i nravno čitanje knjiga sasvim dovoljno da vam drži taj neki nivo koncentracije i da ne zaboravite sve baš do 1 sptembra, koji se inače jako približio, da je to strašno. Ali dobro, trudim se da uživam dok još mogu. :)
Recite mi u komntarima koje igrice vi igrate i da li volite kvizove koliko i ja?

понедељак, 25. јул 2016.

#Devojka razmišlja: U autobusu

Već 20 minuta čekam autobus. Pa dokle više. Smrzavam se na ovoj odvratnoj stanici. Aha evo ga autobus, samo još da sam ponela naočare pa da vidim nešto. Ne mogu na 3 metra udaljenosti da pročitam koji autobus stiže. Ajde valjda je to taj. Ulazim. Samo da uspem da se uguram.


Nikad mi neće biti jasno zašto se svi guraju na vratima. Pa ljudi ako ne izlazite na sledećoj stanici, zašto stojite tu. Pustite i druge da uđu. Nije autobus samo vaš. Mislim možda i jeste. Ja stvarno ne znam gde vam rade roditelji. Još samo malo, još samo malo i moćiću da se uhvatim negde, a ne da letim po autobusu kao muva bez glave. Dobro, sad kad sam stala mogu da se opustim. Bilo bi bolje da sedim, ali neeeee moraju svi da te nateraju da ustaneš. Kao mlađi jače noge imaš. Epa marš. Baš zato ja treba da sedim da mi noge ne bi izgledale kao vaše. Hah! Bravo Iva, tako im reci (u svojoj glavi).


"ELEVATEE OOO ELEVATEEEE AAAAA" (pevam). Šta ovo smrdi? Aaaaa fuuuj. Znači ne mogu da verujem da sam visine ljudskih pazuha. Aaaaa ugušiću se. Kupate li se vi ljudi nekad, ali bilo kad? Brate, pogledaj te dlake. aaaaaa umreću. Diši duboko, Iva smiri se. U stvari ne. Nemoj slučajno da dišeš, ugušićeš se od smrada znoja i piva i luka i ko zna čega još. Plače mi se iskreno. Moram brzo kako znam i umem da se negde pomerim.


Ok, ovde sam sigurna.  Aauć. "Hmm izvinite možete li da prestanete da se gazite?"
"Slušaj ti bre dete- Nećeš ti meni govoriti šta da radim. Bolje ti gledaj sebe i tu žvaku koju žvaćeš i puckaš mi iznad glave. Možeš lako nastradati. Haha" "O čemu vi to..." i izađe on. Eh to su te kukavice, zaprete ti a ne znaju ni zašto i onda tek tako izađu. Đubrad je ovaj narod samo ću to reći sebi, i evo sad mi je već lakše. A više neću voditi računa gde gazim već sve jedinim i drugim preko nogu. Hah, pa da vide kako je to nama "deci".


"Jaoj sinko što si sladak. Kako se zoveš?" Dubok udah. pa izdah, udah pa izdah. Ne volim da pričam sa strancima. Pokušaj da je zaobiđes. Nikad ne znaš kakve namere ima. Jeste da je pun autobus, ali vrlo lako me neko može oteti. Prođi samo prođi.
"Hmm, žensko sam."
"Jaoj još lepše reci mi nešto o sebi."
Pa zovem se Iva. Imam 15 godina. Mrzim autobuse, a još više radoznale babe koje smrde na užeglo i koje nose pocepane suknje i čarape sa japankama. I eto tako, odličan sam đak i upisala sam gimnaziju. Sad ću taman svaki dan putovati sa novim frikovima u autobusu jeej!

Još samo 4 stanice. Izdrži, izdrži. "Ovo je prva stanica u zoni 2, otkucajte vašu kartu". Hmm, nikako mi nisu jasni sa tim kartama. teraju nas da ih kupimo da damo tolike karte, a opet ako ih ne otkucaš dobiješ kaznu. Pa ljudi moji, kad sam ih već platila svejedno te pare idu državi bile te karte otkucane ili ne. A to što kao osnovce ne obavezuju na kacanje karata pa se idalje vadim da sam 7 razred. Pa šta. Ona baba mi je malopre i rekla da tako izgledam.
"Dobar dan. Pregled karata. Dajte vaše karte na uvid. I ti ti devojčice što se praviš da si mala i da me ne vidiš. Odmah." Au, dođavola.

четвртак, 14. јул 2016.

Koliko mrzim svadbe

Jutros me je probudio poštar koji mi je doneo paket. (Tačnije nije, mama mi je dala paket, jer sam spavala kad je poštar došao XD).  Znala sam da treba nešto da mi stigne ali u tom trenutku nisam mogla da se setim tačno šta. Ipak, to je bio divan paket iznađenja od Grand kafe, i jako sam se obradovala. Dobila sam preslatku teglu koju već dugo nameravam da kupim, ali je uvek rasprodata, kao i (za mene) doživotna količina njihovih najnovijih Freeze kafa, koje su *-*.


Ipak, danas pričajmo o nečemu drugom. Sigurno niste propustili priču da su se Ana Ivanović i Bastian Schweinsteiger venčali. To jeste jako lepo, ali ipak mislim da ne treba toliko da se priča o tome, pogotovo ne mi, običan narod. Ok, pročitamo nešto obično ali baš da pratimo venčanje iz časa u čas i nema baš poentu. Iskreno, Nemce uopšte nije briga za to. Švajnova i Anina stvar. ☺No, moram reći da im je ta svadba baš nekako slatka, i primerena iako su oni poznate ličnosti.


Ali pričajmo o drugim svadbama, našim Srpskim svadbama. Svadba, odnosno venčanje trebalo bi da bude jedana lepa proslava gde mlada i mladoženja pozovu svoje najbliže da proslave to što eto, su odlučili da žele da žive zajedno. Da se napravi nešto što ti ljudi vole, dođu najbliži prijatelji i porodica i eto. To je jedna lepa, srećna i malo veća da kažem žurka. To bi tako trebalo.


Međutim kod nas se naravno kao u svemu preteruje. Tu dolazi 5000 ljudi, pravi se u kafanama i nekim ogromnim restoranima. Ja sam osoba koja uopšte ne voli našu muziku, i mislim na tu narodnu. Ne volim buku, galamu i gužvu. Da kad ima puno ljudi, ali ne baš tako da su svi pijani i skaču po stolovima i povraćaju gde stignu. Zauvek ću pamtiti punoletstvo moje kume, gde je bio i moj direktor škole i još neke nastavnice koje su se popele na sto i tako plesale gurajući pevačici pare ruke. Pa vi zamislite kako da ja osećam neko poštovanje prema tim ljudima. Hvala Bogu, više ih neću gledati. :)


Moje punoletstvo je za 3 godine, i verujem da ću napraviti neku malu žurkicu za svoje društvo u nekom lepom kafiću jer nema šanse da pravim onako kako se ovde pravi. Sada su i punoletstva, ali i ostali rođendani slični svadbama. Samo da se pije, ždere i naravno peva i pleše uz ono što jedva mogu nazvati muziku. Naravno, neću da grešim dušu, postoje ljudi koji prave jako lepe svadbe, na nekim brodićima, ili sa kineskom hranom ili bilo šta posebno. A ne ono dajte pare, ubacite u glsačku kutiju i 'ajde na pivo. Ok, možda i ja preterujem jer zaista ne mogu da podnesem tu buku i galamu, ali opet...

U inostranstvu sam viđala mnogo lepa venčanja. U Nemačkoj u jednoj katedrali je bilo neko venčanje i bile su ogromne orgulje, lepa i mirna muzika i ne nešto puno ljudi. Primereno čoveku, tačnije Ivi. Ne želim da se iko naljuti, ja samo kažem ono što se meni dopada odnosno ne dopada, a naravno vaše je na šta ćete ići i šta volite.
Ali recite mi u komentarima, kako vi volite da proslavljate neke važne događaja, da znam da nisam jedina koja voli nešto različito. ☺

петак, 08. јул 2016.

Let's Talk About... Self Confidence

Danas je trebao da izađe jedan collab post, ali nažolst ta devojka nije uspela danas da ga objavi pa taj post će morati još malo da sačeka. No, eto zašto onda danas da ne pričamo o nekoj ozbiljnijoj temi. Trenutno gledam fudbalsku utakmicu između Nemačke i Francuske. I vatreni sam fan Nemaca, i upravo je Schweinsteiger igrao rukom i zato je bio penal za Francuze koji su naravno postigli go. Znači ubiću se... (u treutku kad objavljujem ovaj post, Francuzi su odavno obedili, tako da da.)


Ok, samopouzdanje. Pa, ja mogu reći da imam dosta samopouzdanja. To je verovatno jer sam jedinica, i odrasla sam u porodici gde mi se posvećuje puno pažnje i gde sam naučena da verujem u sebe. Prvo i osnovno ja sam dama bez blama. Ali bukvalno. Ja mogu da idem ulicom i pevam "Još te ne dam maglama sa planina, još te ne dam vodama iz dubina". Ili mogu bez problema da u kafiću zatražim čašu vode, ili u školi da pitam sve što želim.


Mogu reći da ne volim ljude koji nemaju dovoljno samopouzdanja. Prosto, ne ide mi druženje sa takvim ljudima. Ne volim kada je neko povučen, kada se plaši da govori u javnosti ili da iskaže svoje mišljenje. Znam da se samopouzdanje ne stiče preko noći, i da kad ja vama kažem budite opušteni nemojte da se plašite to ništa neće promeniti. Ta osobina se nalazi previše duboko u vama i jako je teško sada to ispraviti. Ali verujete mi, morate. Ako imate problem sa tim brzo uradite nešto povodom toga. :)

Bezveze je imati strahove. Naravno te neracionalne. Zašto se plašiti pitati nekog nešto, ili prosto biti sigurni u sebe i svoje telo. Samo treba da shvatite da niko, ali NIKO na svetu nije savršen, pa tako niste ni vi. Ko da je bitno da li imate 55 ili 60 kila. Sve to na kraju dođe na isto. Treba raditi na sebi, i poboljšavati svoju i spoljašnju i unutrašnju lepotu, ali ne da mislite da ste najružniji. Stvar je u tome da kako vi vidite sebe, tako i drugi vide vas. Ako verujete u sebe i mislite da ste lepi, ponašate se odvažno, i drugi će vas videti isto tako.


Ja sam prošle godine počela da nosim naočare. I ne nosim ih baš često tj. bez prestanka jer imam malu dioptriju, ali ih opet nosim. Kupila sam lep ram, ali svejedno trebala sam to nekako doneti. Drštvo je danas vrlo teško, i nezgodno prihvataju stvari. Ipak, ja sam bila sigurna u sebe i nosila sam te naočare kao da su modni detalj. Nekoliko dana kasnije su dosta njih počeli da nose isti model naočara samo naravno fejk, kupljene kod Kineza. To samo pokazuje koliko sam ja sigurna u sebe, i iskreno briga me šta će drugi reći.


Samo je u tome poenta. Treba da se opustite i da kroz život idete skroz relax. K'o da je bitno šta će drugi reći za vas. Da, naravno kad se razlikujete mrzeće vas. Ali da li to vas briga? Da li ti ljudi utiču na vas? Ako ste budale, i ako vas zaista interesuje šta će tamo neka likuša iz nekog 15 odeljenja da kaže onda, se ubite. Znači verujte sebi. Ne trebate biti narcisi ali ipak smatrajte sebe vrednim. Ne, vi niste najveće đubre, nego ste vredniji od pola drugih ljudi koji se prema vama tako ophode.


Ako vi ustanete ujutru i kažete sebi da ste lepi, i zaista verujete u to, vi ćete se osećati znatno bolje i niko ne može narušiti vaše mišljenje. Zašto bi neko mislio da je glup, ili ružan i pritom dozvoljavao da ga neko vređa i ponižava. Ustanite odmah, i borite se za sebe. Opet ponavljam ODMAH. Ne čekajte sutra, prekosutra, nakosutra ili tamo neki dan.
SAD IZAĐITE NAPOLJE I PRODERITE SE. RECITE SVETU DA OVO VIŠE NE IDE. DA SE VI MENJATE. DA ŽELITE PROMENU. DA STE KRALJEVSKO-BOGOVSKI NAJBOLJI. HAJDE, ŠTA ČEKATE? RECITE OD DANAS ŽIVIM SVOJ I NIČIJI VIŠE ŽIVOT. I ISKRENO ME BRIGA ŠTA VI MISLITE O TOME! JA TO MOGU!

понедељак, 04. јул 2016.

Nosilac Vukove diplome

Zvanično sam upisana u srednju školu. Tačnije ne još zvanično, upis je sutra ali znate na šta sam mislila. Sinoć su izašli rezlutati i ja sam bila srećna, ali ništa posebno jer sam već bila 100% sigurna da ću upisati željenu školu. Upisala sam gimnaziju, i to jednu od 3 najjače u Beogradu. Ne traži nešto preterano puno poena, jer kaošto i znate poeni su rangirani po traženosti škola, a te teške škole se i ne traže mnogo. Nisam je upisala zbog težine, već zbor razloga što je meni najbliža i ne treba mi da putujem 4 sata. Ipak da je postojala neka lakša a bliža verovatno bih nju upisala. U svakom slušaju odlučila sam se za gimnaziju i to prirodni smer, a zašto baš to, sačekajte sledeću godinu i postove o upisu. :) Recite mi kako je prošao vaš prijemni?




Pričajmo sada o Vukovoj diplomi. Nažalost moja škola nije pravila nikakvu dodelu diploma, već smo samo išli u opštinu ali samo na dodelu nekih pohvalnica i 1001 knjiga. To je kao pohvala za Vukove diplome, i uspehe na gradskim i republičkim takmičinjima. Ali prave diplome uzimali smo od reazrednih starešina. Ja sam moju uzela tek danas, jer sam bila lenja i nikako da odem u školu. Ipak danas sam je uzela i sada najzad može da ulepšava moj zid sa okačenim diplomama i medaljama.


Da, ja sam Vukovac. Lepo je reći to najzad i konačno se pohvaliti. Oduvek imam sve petice. I na polugosištu i na kraju godine. Ipak, ne mogu reći da su mi ocene poklanjali, ali nije ni da sam ih i nešto tražila. Vredno sam radila za svaku ocenu, i mogu reći da sam dosta učila. Nisam se provlačila. Pored svih petica, ja sam i ozbiljni takmičar sa nekoliko osvojenih gradskih i republičkih takmičenja. Naravno, ne smem zaboraviti to da sam učestvovala na svim priredbama, vodila programe, čajanke, karaoke, glumila u predstavama i trudila se da pokažem svoju školu što lepše.


Ipak, da mogu vratiti vreme nikad ne bih bila Vukovac. Tačnije ne bih želela da sam Vukovac, ali ne verujem da ne bih bila, jer je ipak deo mene da dajem sve od sebe i trudim se da budem što bolja. Ipak mislim da sav taj trud nije bio neopodan. Jeste, znanje je u pitanju ali opet. Nisam morala crkavati u nekim trenucima. Eto, prosto mogla sam sebi dozvoliti da imam i jednu 4 na polugodištu sedmog razreda, a ne da naučim celu knjigu iz istorije bez ijedne propuštene rečenice. I još da se žena pita da li zaslužujem 5.


Peti razred mi je bio dosta težak. Sve je bilo novo, a jedna mala Iva nije baš znala kako da se snađe sa tolikim teretom i tolikim nastavnicima. Mogla sam sebi dopustiti i neki manji kiks. Nosila bih jako sličan broj poena za prijemni. Ali opet, ja ne bih bila ja da ne želim da budem najbolja. Prosto prija mi taj uspeh i slavlje. Volim to što sam Vukovac. Volim da se trudim, i da-ja volim da učim. Volim obrazovanje i volim edukaciju. To sam ja. I da sam u nekom trenutku popustila popustila bih još više i više i onda ne bih bila to što jesam, i ne bih držala taj nivo. Tako da, da
VOLIM TO ŠTO SAM VUKOVAC! ♥

субота, 02. јул 2016.

Interesantna je činjenica da se oblačim na dečijem odeljenju :)


Svuda me bombarduju reklame u fazonu: "30% popusta u Bershkoj", "70% popusta u H&M-u" "Ne propustite ovu jedno-životnu priliku", i ostale gluposti. I dobro, 'ajde. I ja sve tako zanešena tim "oooogrooomniim" popustima pođoh, pre neki dan, u Stadion tržni centar. WOW u prvoj prodavnici ništa. U drugoj takođe. U treću već nisam htela ni da ulazim.
Ima stvari na popustu. Ali: 1. ti popusti nisu ni približno onoliko koliko kažu
                                            2. ona garderoba je uglavnom raspad, čak ni zimske stvari ne valjaju


I dobro, ne moram kupiti nešto što je kao na "popustu". Prošetam ostalim redovima i shvatim da je sve što je u nekim cenama normale mnooogoooo ružno. Mislim običan šorc u H&M-u košta 4 500. Pa ko će da da tol'ke pare?
I u trenutku kad sam želela onako lepo da odustanem i sednem u smrdljivu 26-u da se vratim kući, predloži mi mama da se popnemo na poslednji sprat i pogledamo šta ima na dečijem odeljenju. Ja nisam nešto mnogo niska, ali izgleda da postajem. Prošle godine sam bila 3 u vrsti i onako kad pogledate izgledala sam dosta više od ostalih devojčica. Međutim ove godine sam bila iste visine kao i sve ostale. One su sve porasle a ja i ne baš. Imam 170cm što nije malo ali sada delujem baš nekako sitno ne znam. One su dosta krupnije od mene pa samim tim izgledaju i vise i starije. Ali ja volim to sto izgledam kao dete a ne kao tetka hahaha. :')


Dobro, nema veze. To je neka moja prednost, jer i sama smatram da žena treba biti malo niža i umerena a ne k'o muško sa ramenima 3m širine. I vratimo se mi na temu posta. Hmmm....
Prošetala sam kroz redove i naišla na bar 10 odevnih predmeta koje mi se dopadaju i pritom je i cena podnošljiva. Probala sam sigurno svih 10 stvari i čovek koji radi kod kabila se ubio od smeha, koliko puta sam ja otišla uzela nešto i vratila se. I na kraju sam uzela nekoliko prelepih letnjih majici. I to u veličinama 158/162. A dosta sam majušna (tj. uska) gore oko ramena, tako da prolazim bez problema. Još mi je prodavac dao dečiju ukrasnu kesu jer je mislio da to kupujemo nekoj maloj devojčici na poklon. ☺
I jako kao: " Haha da, da devojčica. Dap. Nisam je, ne ne. Ok, prestaću da pričam. Samo vi dajte tu kesu sa delfinima." :)


I da. Poenta ovog posta, je upravo izgubljena. No, dobro. I kad sam počela da pišem post nisam baš znala kuda ću otići pa opet uvek nešto interesantno ispadne.. Neću vas više daviti. Nadam se da imate divan dan, i da se odlično provodite.
Interesuje me, gde vi kupujete garderobu, i da li možete da stanete u dečije brojeve?