World around you

Kao juče da je bio prvi septembar. Ja mala, srećna, vučem mamu za ruku i jedva čekam trenutak kada ću kročiti u osnovnu školu. Toliko uzbuđenje se nije videlo godinama. Nisam mogla da dočekam da upoznam svoju učiteljicu, nove drugare, učionicu a i put od kuće do škole.

To je za mene bilo tada najlepše iskustvo. Svaki dan sam učila nešto novo, i svaki dan je za mene predstavljao ostvarenje svih snova. Najzad sam velika. Najzad sam krenula u školu!

Sličan osećaj doživela sam 8 godina kasnije, upisavši srednju školu. Pošto sam joj se isto tako mnogo radovala, stalno sam zamišljala kako će mi prolaziti gimnazijalski dani. I tako sam maštala i maštala i maštala, ali i pored svog tog maštanja, nikad nisam mogla ni sanjati da ću imati ovakvu godinu pred sobom. Godinu druženja, zezanja i izlazaka. Godinu uspeha i godinu poraza. Bila je ovo godina u kojoj mi je malo falilo da odustanem, da krenem nekim novim putem. Ali nisam. Stisla sam zube, prešla preko svega i nastavila dalje, boreći se još više. Koliko je bilo srećnih i veselih dana, toliko je bilo tmurnih, nenaspavanih noći nerviranja o stvarima na koje ne mogu da utičem. Ali ipak.... Pored svega što mi se dogodilo, mogu zaključiti da je ovo bila moja, možda i najbolja, godina do sada. :)

Prvi septembar u gimnaziji ostaće zabeležen u divnom sećanju. Nisam plakala, nisam želela da se vratim u osnovnu i nisam odbijala odlaske na časove. Jesam bila malo zbunjena, i osećala sam se pomalo neugodno prvih nedelja, ali brzo je sve leglo na svoje mesto i ja sam pronašla svoj put. 

Nije bilo previše teško. Škola k'o škola. Ima da se uči, mora da se radi, ali sve se može postići.
Jedini problem mi je predstavljao određeni profesor, koji je radio šta je želeo, nama delio jedinice i vređao nas, govoreći nam razne pogrdne reči. Noćima nisam spavala, glava i želudac su me boleli, čak sam i u bolnici završila od prevelikog stresa. I nisam mogla da se dovoljno dobro posvetim ostalim predmetima, kao ni samom druženju i užvanju u ovoj prvoj godini.


Prva godina srednje škole će ostati zauvek upamćena kao godina mnogih prvih stvari.
Prvi put sam imala dobro društvo. Prvi put sam izlazila stalno. Prvi put sam imala poverenje i mogla reći sve što mislim i osećam. Prvi put nije postojao dan a da se ja ne izblamiram. Prvi put nisam plakala zbog sitnica. Prvi put nisam bila osuđivana zbog mog ludog ponašanja. Prvi put sam zaista bila u stanju nekome da pomognem. Prvi put sam držala "časove". Prvi put sam provodila sate dopisivajući se. Prvi put sam osećala da se nalazim tačno tu gde pripadam.
Prvi put sam videla saobraćajnu nesreću. Prvi put se to desilo mojoj drugarici. Prvi put sam zvala hitnu pomoć i prvi put sam ostala pribrana. Prvi put sam pala u nesvest i prvi put bila u bolnici.
Prvi put sam dobila jedan, i prvi put nisam bila uvek najbolja. Prvi put sam pronašla sjajnog profesora i prvi put zauzela poslednju klupu. Prvi put sam menjala kabinete, i prvi put sedela na podu školskog hodnika. Prvi put sam imala zaista časove nemačkog, jer sam ga do tada učila samo privatno. Prvi put sam postala opsednuta tardigradama *-*


Prvi put (a i poslednji xD) sam učila latinski i mučnih 100 izreka, i prvi put sam pronašla svoju "školsku majku". Prvi put sam našla osobu koja je ista kao ja, i koja živi život sličan mome. Prvi put sam pomislila da možda zaista imam izgubljenu sestru bliznakinju. Prvi put sam učila likovno, i prvi put sam vežbala matematiku svaki dan. Prvi put se biologiji nisam dovoljno posvetila. I prvi put skupila hrabrost da uradim stoj na rukama xD.
Prvi put sam našla osobu sa kojom mogu da pričam na nemačkom i prvi put otišla u Geteovu biblioteku. Prvi put sam išla na nastavničko veće, i prvi put nisam morala da učim geografiju. Po prvi put nas je bilo mnogo na građanskom, jer u osnovnoj jedva da smo i postojali. Prvi put išla na pravu ekskurziju, i prvi put nisam spavala do 4 ujutru. Prvi put sam imala previše slika, i prvi put nisam mogla da koristim telefon koliko je bio prebukiran. :)
Prvi put sam svakog meseca išla u pozorište. Isto tako, prvi put nisam pisala redovno, ali... ehem... pokušajte da me razumete. Barem malo? Mrvica? Mrvičica? Atom? Ne? Ok...
 Prvi put da mi je bilo žao što se školska godina završila. I prvi put mi ni jedan dan na raspustu nije dosadan.


I zbog svega toga, ovo je bila najlepša godina. Ovo je bila godina prijateljstva, matematike i selfija, ako bih morala kraće da objasnim. xD Zaista bih želela da se zahvalim svima, koji su na bilo kakav način uticali na ovo moje malecno putovanje od septembra do dana današnjeg. Pre svega, hvala vama, moji dragi drugari. Hvala vam na svakoj izgovorenoj reči, hvala vam na svakoj poverenoj tajni, hvala vam na svakoj dobroj (a i onoj lošoj) forici, koju ste rekli da bi mi popravili raspoloženje. Hvala na svakoj porukici. Hvala na svakoj popijenoj kafi u Aviatoru, makar ona bila i nešto slađa, heheheh. Hvala vam što se vraćate sa mnom kući, iako vam nije usput. Hvala vam na svakom upućenom osmehu, i poslatom selfiju. Hvala vam kad ste me naljutili, i onda kad ste me u momentu razočarali. Jer sve to prolazi. I nikada se neću sećati loših trenutaka sa vama, već samo onih najlepših. A verujte mi, ima ih mnogo ;)
Hvala Sanja, Ivana, Ema, Marko, Igor, Nikola, Milan i još jedan Marko. Hvala što ste učinili jednu malu devojčicu iz prigradskog naselja, najsrećnijom osobom na svetu.

Vaša Iva ♥

Danas sam odlučila da posetim svoju osnovnu školu. Da vidim kako je, šta radi. Da li je novi učenici nerviraju, i da li ima petica. Kako su takmičenja, i kako je život. Ima li dovoljno osmeha. 

Prošetala sam onim istim hodnicima. I ušla u onu istu zbornicu. Pogledala se u ono isto ogledalo, i zakoračila u onu istu učionicu. Javila se onim istim profesorima, i sela u onu istu klupu. Kupila onu istu žvaku, i prošla pored istog plakata. I sve je bilo isto. I sve je ostalo isto.

Oduvek sam žurila da završim školu. Samo čekala momenat kada ću napustiti osnovnu. Međutim, sada kada pogledam, ne znam zašto sam to radila. Tek sada shvatam koliko je taj period bio lep.
Svaki dan sam ulazila na taj ulaz. Svaki dan sam sedala u istu treću klupu do zida, sa svojim drugom. Svaki dan sam slušala njegove šašave priče. Svaki dan sam mu dopuštala da se šali na moj račun.
Svaki dan sam odgovarala, ili imala kontrolni. Svaki dan sam kasnila. Svaki dan sam mislila da sve znam, da bih kasnije shvatila da i nije baš tako. Svaki dan sam sedela u kabinetu za engleski jezik. Svaki dan sam pevala, i svaki dan sam bila nasmejana. Svaki dan je bio ispunjen.


Školska prodavnica još uvek prodaje one iste žvake sa ukusom limuna. I dalje stoji moj plakat u holu škole. A i moj potpis u levom uglu klupe je tu. Broj pločica u hodniku se nije promenio, kao ni stari prsluci koje su dežurni učenici nosili. Bista našeg pesnika nepomično stoji na ulazu u školu. I ribice u akvarijumu veselo plivaju. Boja zidova je boja breskve baš kakva je bila kad sam je poslednji put videla. Stolice su iste. I krede. Čak i one su iste.


Sve je ostalo isto. Osim u jednom. Sve to isto više nije bilo moje isto. Nekada sam ja bila ta koja je skakala po školskim hodnicima, ta koja je učestvovala u svim priredbama, ta koja je čekala ispred zbornice da uzme kartu iz geografije.
I onda pogledam oko sebe. I dalje deca trče po učionicama, i dalje neko plače u wc-u, i dalje se tračevi šire hodnicima. Samo što to više nije moje društvo. Više nismo mi ti koji pravimo smicalice, više nismo mi ti koji se grle po hodnicima i više nismo mi ti čiji glasovi vijore učionicama, dok profesori pokušavaju da nas nauče nečemu. I te stvari nedostaju. Nedostaju mi časovi provedeni krijući telefon od nastavnika, hladni zimski dani grudvanja, sahrane koje smo pravili....


Koliko god ja govorila da ne volim svoju osnovnu školu, kada se ponovo nađete u toj zgradi, nemoguće je da vas ne sustignu emocije. Jer osnovna škola će ostati vaša. I zauvek ćete imati taj osećaj da ste došli u nešto svoje. Jer ste odrasli sa tim ljudima, i oni su propratili vaš razvoj, od jednog detenceta do već velike osobe sa svojim stavom i mišljenjem. Zato i želim da im zauvek budem zahvalna. Moja prva godina srednje škole, je lepša nego cela osnovna škola, što se tiče ljudi oko mene. Ali nikada neću zaboraviti dane provedene u osnovnoj, i osobe upoznate u njoj.
Tačno je da sam dosta puta bila ljuta, razočarana i povređena od osoba od kojih to nisam očekivala. Ali isto tako, da nije bilo svih tih osoba, ja ne bih danas bila ovakva kakva jesam.
Ne bih bila ovako pozitivna, ne bih beskrajno verovala u sebe, i ne bih  bila tako otkačena. Ne bih umela sebe da odbranim u neprijatnim situacijama, i ne bih umela da pričam bez prestanka.
Da nije bilo osoba boljih od mene, ne bih naučila da se borim za svoje ciljeve.Imala sam svoje trenutke slave, gde je cela škola gledala u mene, ali imala sam i trenutke kada sam morala da se suočim sa činjenicom da možda ipak i nisam najbolja u svemu.


Nedostaju mi ljudi, nedostaju mi osmesi, nedostaju mi čak i svađe. Želela bih samo na jedan dan da se vratim u svoju staru klupu, da samo još jednom čujem propalu drugovu foru, i da po poslednji put budem voditelj na školskoj priredbi. Ne bih menjala sadašnje odeljenje ni za šta, ali ne mogu sakriti sva svoja osećanja kada sam ponovo kročila u staru zgradu.
Kroz srednju školu samo prolazim. Ja sam jedna od 270, koliko nas ima u generaciji. Niko nema sa nama taj odnos, da osećate tu povezanost sa profesorima. Ali naviknete se i na to posle nekog vremena. Samo što će zauvek ta vaša zgrada osnovne škole ostati upamćeno mesto pre svega u vašim srcima. ♥

Decembar. Baš super. Moj omiljeni period u godini, puno praznika, raspust, druženje... Ma ne može biti bolje. Ali definitivno može biti jako gore.

Kad ste novopečeni učenik gimnazije za vas ne postoji odmor. Ma zabraniće vam da razmišljate o slobodi. Treba samo da se uči, uči i uči. Što bi rekla VP: "Prvo škola, pa život i onda tek porodica." I umesto da se radujem mojim omiljenim praznicima koji se bliže, ja moram da razmišljam o tome da li ću dobiti 2 iz matematike (da, do toga je došlo) i da li ću stići da pročitam Herodotovu istoriju. Tako da, ako me nema ovde na blogu, znajte da sedim za stolom u svojoj sobi i učim. :)

Ah, decembar. Definitivno mesec koji ima više kontrolnih zadataka i usmenih odgovaranja nego dana. I bolan je, nema šta. Uglavnom se dani svedu na učenje, ili u krajnjoj varijanti čitanje previše naporne Ilijade od 600 strana. Ljudi moji, ja sam umrla posle 3 rečenice, a oni likovi u knjizi nikako.... xD To je verovatno super za nekoga ko voli književnost starog veka (Bagi, poyy) a mi ostali mučenici smo prinuđeni da pročitamo nešto što nas uopšte ne interesuje, i prvenstveno pola toga ne razumemo. Zašto mi prirodnjaci imamo više lektira nego deca sa društvenog? Večna misterija univerzuma...

Ustanem ujutru. Znači, zadnje vreme je došlo, da sam ja počela ranije da ustajem samo da bih učila. I onda sva tako nikakva pokušavam da se izvučem iz kreveta i nateram sebe da barem jednom pročitam novu lekciju iz hemije, jer znam da ću imati 15-minutni kontrolni, i to vrlo uskoro. Nije mi teško da učim, zaista. Pogotovo hemiju i biologiju, predmete koji predstavljaju razlog mog upisivanja prirodonog smera. Molim vas recite mi da nisam jedina osoba koja uživa u učenju goldžijevog aparata, i trenutno ćelijske deobe. Molim minut ćutanja za lizome. Najslađe ćelijske organele koje postoje. ♥

E, a ti motovacioni trenuci, početka mog učenja. Uvek sam u fazonu: "Moraš Iva učiti. Imaš 9 kontrolnih i usmenih odgovaranja ove nedelje. Jeste da je lepše kititi sobu, i slušati novogodišnju muziku, ali...." I na kraju se taj govor pretvori u moje jadikovanje zašto moram da učim, i pojavi se želja da se ubijem. Mislim neću se zaista ubiti, ali... Ma znate šta hoću da kažem. ☺

Samo koliko mi fali onaj bezbrižni osmi razred, gde mi je najveća obaveza bila da se spremam za takmičenja i da čitam knjige koje volim. Sada postoje samo sećanja na to neko vreme, kada sam bila slobodna.  U svakom slučaju, sva ta moja beskorisna zapovedanja se uglavnom završe, ležeći u krevetu i učeći. Jer nekako se dogovorim sama sa sobom da ću učiti u krevetu, jer sam previše umorna. I da čim naučim nešto ću spavati. Da, da. Interesantna motivacija. Probajte..

Svi idu gradom i razmišljaju o tome kako je sve prelpo ukrašeno, i kako će nova godina biti savršena. Samo gimnazijalci misle kako sve to troši previše stuje, i onda pomnože broj svetiljka koje vide na jednom drvetu na Bulevaru, sa cenom struje, i tako dobiju ogroman broj potrošnje energije. Pokušavamo zajedno da rešemo sve probleme naše države, i usput poneki matematički izraz koji nam je profesor zadao, a za koji pola nas naravno nikad nije čulo.

Između ostalog, ja izgubim kapu i šal pa trčimo u presvlačionicu da pokušam da je pronađem. Naravno tada mi ispadne ceo ranac, pa izgubim i pernicu. Znači idol sam samojoj sebi, majke mi. :D

Dobro Iva, učila si. Jesi, stvarno. A i pa šta ako dobiješ 4. Neće biti smak sveta. Popravićeš. Znači još jednom, prvoj deklinaciji pripadaju imenice koje se završavaju na -ae. I uvek su ženskog roda. Ili mogu biti i muškog roda? Aaaaaaa... Jelena, pomagaj!!!
Olovka tu. Gumica spremna. Ponovila sam još jednom nastavke i spremna sam za kontrolni. Grupa B. Dobro. Jaoj bilo bi dobro i da je Sanja ista grupa. Pa da posle možemo da proveravamo odgovore. No, nema veze. Skoncentriši se Iva. Nemaš puno vremena. Kreći.


Jel nastavci za drugu deklinaciju počinju sa i? Ili sa us. Jaoj Bože opet sam zaboravila sve nastavke. Ok, seti se kako si učila. Znači ona rečenica. USkoro Idem Odavde, UMro Ekrem Odavno. Tj. us, i, o, um, e, o. Jasno. Meni se traži akuzativ jednine imenice ludus, i to je..hmmmm. Opet sam zaboravila. Pa čoveče pre samo sekund sam to ponovila. 'ajde ponovo. Uskoro....


Kako dozvati Isidoru i pitati je za akcenat u 4 zadatku. "Isidora! Isidora!" Kako bre ne čuje. O ne, nastavnica gleda. Napravi onu "Ah setila sam se" facu i nastavi da radiš. Gledaj u papir, pravi se da nešto razmišljaš. Aha, da, da. Baš evo rešavam ove zadatke koje nikad u životu nisam videla. I neeee, ne pokušavam da dozovem pomoć. Ništa interesantno nećeš ovde videti. Prođi ženo, prođi. Što nastavnici uvek moraju da gledaju u moj rad. Ljudi ništa zanimljivo nećete naći. Ionako, pojma nemam.


Jaoj bubamara je ušla u učionicu. Kako je slatka. A što je tako svetle boje. 100% je otrovna. Ili je beše crne boje kad je otrovna. E Iva, Iva. A išla si na republičkog iz biologije. Bruko! Hm, pitam li se da li ću stići da odem do knjižare na odmoru, da bih kupila onu novu svesku koju sam videla da su dobili. Da li da uzmem onu koja ide na tamno ili svetlo roze? Jaoj, koji problemi. Čekaj, skoncentriši se. Kako je moguće da na kontrolnom uvek misliš o svemu ostalom osim o kontrolnom? Vidi, sad o tome razmišljaš. Prekini.  Mislićeš i o tome kasnije. Radi taj zadatak. Posle se čudiš kako je brzo prošao ceo čas.


Još 3 minuta do kraja. Požuri, požuri, požuri. Hemijksa, hemijska. Gde je prokleta hemijska? Kako je moguće da sam to zaboravila? Samo mi nije jasno kako sam planirala da radim vežbu bez hemijske olovke? Kao da sam teći razred, a ne prva godina. Daće mi Milica jednu. Što da ne, ipak ja joj pomažem na engleskom. xD
Podebljavaj. Nastavnica neće ništa priznati što nije hemijskom. Imaš još 30 sekundi. credo (credo, 3, credidi, creditum), još 11 sekundi. nominativ množine-mladići, 4 sekunde, meus,3 (mea, me....)
ZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZ
Au, dođavola!

Kada sam upisala željenu gimnaziju znala sam da neće biti lako. Bila sam spremna na izazov, i tome sam se radovala. Baš je to i bio razlog upisivanja prirodno-matematičkog smera. Odlučila sam da se borim, i idalje stojim pri toj želji. Samo što nisam bila svesna da će mi škola zaista oduzimati puno slobodnog vremena.

Trenutno se moj život vrti oko matematike. Što, kao što sam već rekla, sam i očekivala ali ne da bude ovoliko naporno. Nastavnik ovog predmeta je poznat širom Srbije ali ne po onom dobrom. Već, jednostavno je on nastavnik koji od njih 30, 19 obori na popravni, a ostatak odeljenja ima dvojke. Bio je suspendovan nekoliko puta, sve novine su pisale o njemu, ali naravno on nije smenjen. 

Želela sam da mi predaje da bih i sama videla kakav je i da li je stvarno toliko strašan koliko se priča. I da, nakon prvog meseca rećiću vam da NIJE toliko ubitačan, sjajno objašnjava i svakodnevno se šali na času. Ako želite da naučite matematiku, onda vam je on Bogom dat. Ali da je zahtevan, zahtevan je. ☺


Sve u svemu, ima dosta da se uči. Ne kukam, stvarno. Već jednostavno vam govorim da srednja škola nije laka. Nije ni teška, ali nastavnici su jako zahtevni. Jednostavno uvek morate biti spremni za svaki čas. Ali pošto sam ja jedna pozitivna osoba, koja je spremna da se bori tako će i biti. Ne dozvoljavam da me bilo šta sputa u postizanju mog cilja. Jeste da će imati puno da se radi, ali to znači da će biti i puno znanja. A i koga briga, ne moram imati sve petice. Ovoga puta sebi mogu dopustiti po koji kiks.


E ljudi, kada sam preživela ovu nedelju preživeču sve. Ok, ovo je bila najteža nedelja od početka godine. Broj pismenih, kontrolnih i usmenih odgovaranja bio je mnogo veći od dozvoljenog. Ipak, sada kada se okrenem vidim da i nije tako loše prošlo.
Ali danas je najzad petak, i ponovo sam slobodna. Imam nešto vremena za sebe, koje ću verovatno provesti pisajući, gledajući propuštene Joe-ove videe i sastavljajući spisak knjiga za sajam koji jedva čekam. Ah, kako će biti dobrih postova. :)


I da želim da vam se izvinim što ne pišem, ali stvarno mislim (tačnije, nadam se) da me razumete. Sada je tromesečje, ja sam u novoj školi i stvarno se još uvek navikavam. Jednostavno, ne smem pokvariti ocene i ako želim da održim sličan status kao u osnovnoj školi. Naravno, ne bi trebalo ni blog da zapostavim. I neću. Istina je da sam imala slobodno vreme, ali da ga nisam iskoristila za prave stvari. Ali neće biti tako. Evo odmah idem da pišem za postove koji će izaći sledeće nedelje. Samo nemojte molim vas da mi pišete negativne komentare, vezano za moju neredovnost.☺☺

Znam da sam obećala 2 posta nedeljno, i da, znam da se toga ne pridržavam, ali hoću. Stvarno, hoću. :) Jako mi je teško da razmišljam o bilo čemu osim o školi. Ok, sve je to normalno, jer ipak se trenutno moj život vrti oko gimnazije koju sam upisala. Pokušaću da se vratim redovnom pisanju postova što je pre moguće. Čak ovaj uvod pišem u autobusu dok se vraćam kući. XD

Svi mi koji smo sada krenuli u srednju školu, ili možda 5 razred ili bilo koji drugi razred, suočavamo se sa jako teškim periodom. Nakon 2 (za nekoga i 3) meseca letnjeg raspusta i potpunog odmora vreme je vratiti se u svoje školske klupe i radne navike. Svima nama je to jako teško palo i znam da vam se verovatno ne čitaju postovi vezani za školu, ali šta da vam kažem. Život nije fer. ;) Uostalom, bolje išta nego ništa.

 Nisam verovala da ću već nakon pre nedelje srednje škole imati toliko da učim. Ali da, tako je. Mislila sam kao upoznavaćemo se, pa ćemo polako počinjati da učimo novo itd. Ali ne. Prvo se mora obaviti 1001 inicijalni test, koji nema poentu u našem obrazovnom sistemu, već eto radimo da bi rekli da su nešto promenili. XD
I taman kad pomislih da sam najzad slobodna, i da se barem na kratko mogu vratiti svojim hobijima, shvatam da ono najgore tek počinje. Moram da učim novo gradivo, jer nastavnici već propituju, a želim da ostavim dobar utisak. Pored toga, nastavnik matematike nam je za vikend zadao da uradimo preko 200 zadataka. Dap, nije mu džabe nadimak Ubica. Inače, to je samo zagrevanje za ono što nas čeka. Kada je rekao da se kod njega matematika vežba 4 sata dnevno, nije se šalio. Hahahah ☺


Ostatak nastavnika je manje više ok. Naravno ima onih zahtevnih, ali stvarno dobro objašnjavaju. Već imamo puno ludih nadimaka za svakog od njih, ali šta ćemo kad su svi čudni na svoj način. Npr. nastavnica hemije nas tera da ostavljamo telefone u posebne džepćiće napravljene od platna, baš za to. Ili srpkinja. Ah ta žena. Jedino mene voli, jer ja obožavam da razgovaram i da lepo tumačim dela. Doduše, iako mi jako dobro idu jezici, upisala sam prirodno-matematički smer, iz razloga što volim biologiju, matematiku i fiziku, a i sama smatram da mi ovaj smer otvara mnogo više mogućnosti kasnije za fakultete. Mada, ima još dosta vremena do tada. :)


Dokaz da se jako lepo provodim u školi jeste taj da mi dani prebrzo lete. Kada krenem u školu budem pomalo smorena jer znam da se narednih pola sata moram vući u smrdljivom autobusu. Ipak raspoloženje mi se jako brzo popravi kad zakoračim u dvorište svoje nove škole. Iako se svi dobro ne poznajemo, i idalje se onako čudno gledamo, jako se dobro slažemo. Svi su duhoviti, a ne smem zaboraviti njihovu inteligenciju, jer niko ne priča neke reterdirane fore, već svi možemo da razgovaramo kao odrasli ljudi.
Pričamo 24/7 jer već imamo svoju grupu gde se dopisujemo. Jedini problem je taj da se tamo tako dobro slažemo, dok uživo dečaci i devojčice ne progovaraju 2 prosto-proširene rečenice. Doduše, i ja sam baksuz. Stvarno, iz dana u dan sve više pričamo.

Nadam se da me niste zaboravili (iako nisam pisala samo nedelju dana), ali ja vas definitivno nisam. Ipak, obećala sam sebi a i vama da neću zapostaviti blog. Vraćam se u ponom sjaju, sa divnim idejama koji će vas oboriti sa nogu. Vidimo se već u nedelju. Poyy

Pa da, najzad je došao i taj prvi septembar kada ću ja odrasti i krenuti u srednju školu. Bukvalno od kad znam za sebe, znam da je u meni kujala želja da krenem u gimnaziju. Naravno, došao je i taj trenutak. Da li sam bila pod tremom? Pa ne. Barem trema nije prava reč. Možda samo neko malo uzbuđenje ali to se pojavilo tek pred sam polazak.

Kada me je tata dovezao ispred moje nove škole, ubrzanim korakom sam uletela kroz glavni ulaz i zaputila u svečanu salu (inače pojma nisam imala gde je ona) gde su se svi prvačići okupili, pažljivo slušajući direktora i sve ostale zaposlene u školi. Nakon toga, razredne starešine su polako počele da prozivaju jednog po jednog učenika i sa njima odlazili u izabrane učionice. Odlazilo je jedno, pa još jedno i još jedno odeljenje. Ostala su još samo dva.
U jednom trenutku mi je prošlo kroz glavu, da sam promašila školu, i da bi trebalo da se vratim kući i jednostavno prestanem sa školovanjem. Međutim, moje razmišljanje prekinuo je sladunjav glas, jedne plavokose žene u srednjim godinama, kada je prozvala moje ime.


Našla sam se u novom odeljenju. Potpuno novom. Doduše, to je i bila moja želja. Ostala deca iz moje škole su u drugom odeljenju jer su oni učili ruski, a ja nemački jezik. Sve u svemu, to je značilo da sam se nalazila u skroz novom okruženju. Naravno, odmah sam prionula na posao upoznavanja. Svima sam odmah zaboravila imena, ali bar sam se trudila zar ne?! Nisam se baš drala prvi dan po školi, ali drugi dan već jesam. XD  Već na prvom času sa mojom novom razrednom (čudno je reći razredna) izabrana sam za predstavnika našeg odeljenja na đačkom parlamentu, pošto imam iskustva sa takvim stvarima. U osnovnoj školi učestvovala sam u svi mogućim vannastavnim aktivnostima. ☺


Škola je jako sređena i to je ogroman plus. Sve je čisto, sve je uredno. Kabineti su puni opremom koja je neophodna za lepo funkcionisanje časova. Imamo one pametne table, koje rade na dodir i odakle nastavnici mogu da nam puštaju različite sadržaje. Naravno, ne smem izostaviti muziku za vreme odmora umesto zvona. Kao i neverovatan vid komunikacije između dece i učenika.
Ipak, nije sve tako sjajno. Loše su obeleženi toaleti, pa smo par devojčica i ja, više puta završavale u muškim wc-ima nemajući pojma gde se zaista i nalazimo. Hvala tetkicama koje su nam sve lepo objasnile. :D


Što se tiče samog društva za sada sve deluje ok. Mada bila sam sa njima samo 2 dana. :)
Dečaci mi deluju fini, iako nisam stigla mnogo popričati sa njima. Ali ja sam uvek bila osoba koja se bolje družila sa dečacica, tako da verujem da će slično biti i sada.
Uglavnom smo dosta pametno odeljenje (tako bi bar trebalo biti) jer moju školu niste mogli upisati ako niste bili Vukovac, ili jako odličan. Trudim se da se družim sa svima dok ih dobro ne upoznam. Mada nekako nemaju smisla za humor (ali 'ajde razuemem, prvi je dan) i onda me gledaju malo čudno kad krenem da se u sred hodnika derem:
 "JES, JES. NISAM VIŠE IZGBLJENA. IVA JE USPELA DA NAĐE KABINET ZA MATEMATIKU. VUHUUU. AH KOJA SAM KRALJICA."
Uglavnom, menjamo kabinete što je za mene novina, a škola je ogromna i trebaće mi puno vremena da naučim gde se šta nalazi. XD


Nastavnici su strogi i tu nema šta. Zahtevni su, ali sama sam kriva što sam upisala prirodni smer. Ukratko, od nas prirodnjaka, traže da znamo sve najbolje, jer kao ako vam ide matematika i fizika zašto vam ne bi išla i istorija. Meni je zapao matematičar najgori u celom Beogradu, možda i Srbiji. Čuveni UBICA. Da, stvarno mu je to nadimak. Poznat je po tome da obori na avgust više od pola odeljenja svake godine, i da za 3 traži zadatke sa takmičenja. Naravno, da ne zaboravim činjenicu da on može da radi šta hoće, pa čak i da upiše 0 u dnevnik. Međutim ja sam spremna za njega, i da prihvatim taj izazov. Jer kod njega, stvarno naučite matematiku za ceo život. I da ako ga slušaš i redovno radiš možeš imati 3-4. A od 5 se oprosti ako nisi spreman da svaki svakcijati dan učiš samo matematiku i radiš repuvlička takmičenja. Javiću vam utiske o njemu, kad prođe neko vreme.

Uopšteno utisci su dobri. Malo sam bila izgubljena kada sam se prvi dan vratila kući, što mislim da je sasvim normalno jer sam taj dan upoznala toliko novih ljudi, i promenila puno učionica. Sve je bilo strano za mene. Ali već drugi dan je bio bolji. Pošto kažu da je srednja škola najlepši period života, planiram da ga iskoristim kako treba. Nadam se da ću i uspeti. :)

Kako je vama protekao prvi septembar?

Jes! Škola je gotova, i sad sam najzad slobodna, i imam tu mogućnost da radim šta god hoću. Aaah, divote li. Puna 2 meseca su preda mnom i imaću puno vremena za sebe i svoje potrebe, da se odmorim k'o čo'ek. Živote, ponovo si lep. *-*

ČEK.........

ČEK.....

ČEK..

ŠTAAAAAA?!!!!?

DANAS JE PRVI SEPTEMBAR?!

Dobro, dobro... Saberi se Iva. Nije ništa strašno. Ovo ti je 9 put da krećeš u novu školsku godinu. Prošla si sve ovo, i sve će biti u redu. Jeste da sad krećeš u novu školu, nova sredina bla bla i sve to. Ali možeš ti to. Verujem u tebe. Odnosno sebe. Dap, možeš!!!


Ili možda ne. XD


Da, da mama. Biću pažljiva. I sve ću lepo slušati šta nastavnici budu govorili. I da, javiću se. I tebi i tati. Naravno i babi i dedi, teči i tetki, i Svetom Pavlu. Da,da i vodiću računa kako prelazim ulicu, i kako ću se prvi put pokazati. I da, biću fina i kulturna, zauzeću prvu klupu.
Aha, hoću i to. Naravno, da ću svratiti usput do apoteke da kupim strini lekove.


Uh, možeš ti to. Ok, autobus si prošla i još samo sam ulaz u školu. Jaoj, koliko dece. Pa ja ovde nikog ne znam. Diši duboko. Nemoj da te hvata panika. Pronaćićeš već neko poznato lice. Samo teraj napred i uspećeš. Um, izvinite oprostite. Poznato lice. Poznato lice. Tražim samo jedno poznato lice. Ah, evo ih. "Ćao Nevena, ćao Petre." Dobro je, sad moju paniku mogu da delim sa njima. ☺


Dobro. Ne sme da se nosi ništa iznad kolena. Razumem. Hvala Vam direktore što ste nas upoznali sa tom inače skroz nepoznatom činjenicom. Razredni deluje fino. Mada idalje ne shvatam šta hoće sve vreme da nam kaže jer užasno frflja dok priča, ali dobro. Ok, idem da se upoznam sa svima. Samo nemoj da se izblamiraš kao i uvek, molim te.


"ĆAO JA SAM IVA, KOJA TI JE OMILJENA BOJA?!!!!?"
Ok, ovo nije pravi način da započneš razgovor sa osobama koje prvi put u životu vidiš, a ićićeš sa njima u odeljenje naredne 4 godine. Nema veze. Samo hrabro.  Budi ono što jesi. Nego zašto ovde sva deca deluju kao da se poznaju već godinama. "Izvini devojčice, otkud ti ovde?" Šta bre otkud ja ovde, pa upisala sam ovu gimnaziju nisam toliko glupa da bih promašila školu.
"Hmmm, pa msilim da si promašila sprat. A samim tim i odeljenje. I onda i godinu. Završila si u 3 godini."
Čekaj da li vi to mene zezate???!!

DRAGI MOJI ČITAOCI ŽELIM VAM SREĆAN POČETAK NOVE ŠKOLSKE GODINE. NADAM SE DA ĆETE USPETI DA USTANETE UJUTRU, I DA ĆETE SE BRZO NAVIĆI NA OBAVEZE. SVE TO ŽELIM I SEBI. ☺

P.S. MOJ PRVI DAN NEĆE IZGLEDATI NITI JE IZGLEDAO OVAKO. TO JE SAMO ŠALA. :D

Ustala sam ranije da bih napisala post. A ujedno se navikavam na rano ustajanje za školu, tačnije ubiajm dve muve jedinm udarcem. XD

Današnji post će biti pun saveta za učenje, ali onih stvarnih i unikatnih. Ne samo da vam napišem: "Podvlačite" ili "Učite redovno". Alo ljudi svi znamo za to, ne otkrkivate vi nama Ameriku. 

Ne, ja ću danas biti šrebersko kraljevska Iva, koja uvek sve zna, i njena ruka je uvek u vazduhu, pa će tako biti i u ovom postu. Podeliću vam 3 mala, ali efektivna saveta za učenje. ☺

Takođe, već sam pisala post o tajnama nas "štrebera" i to proćitajte ovde.

Proučavanje:

Ovo je najbitniji deo, pa dobro poslušajte. Najbolji način da naučite šta nastavnici traže i najviše vole jeste da ih proučavate. Ukoliko krećete u srednju školu, ili 5 razred krenite sa proučavanjem odmah. Ja nisam znala kako to najbolje da radim u 5 razredu, ali sad za srednju školu sam spremna, i zapeću još od početka. Znači trebaće vam možda jedno polugodište da otkrijete sve detalje, ali samo posmatrajte. Uočavajte ko šta traži. Da li je lakše odgovarati usmeno, ili raditi kontrolni. Da li najviše voli da se javljate na času, ili da budete jednostavno samo ćutite. I da, OBAVEZNO jurite "lake" ocene. Na neke referate, ili grupne radove, pluseve i male petice. Uostalom, ne morate otići na svaki kontrolni. :D
Svo to ostavljam na vama, i vašem istraživanju. Verujte mi, ovo je jedini način da se prilagodite svim nastavnicima.☺


Izvlačenje: 
Ne znam koliko je ovo dobar način za učenje, ali meni je zaista puno pomoglo. Ja najviše volim da sve što učim izvučem na papir. Međutim, pošto sam lenja, najčešće samo prekucavam na laptopu pa posle štampam. Iako nekad prekucam maltene isto kao što piše u svesci, to je najbolji način da nešto zasita naučim. Jer, ja imam memorijsko pamćenje, i kada nešto jednom napišem meni to ostane zapečaćeno u mozgu.  Najbolji način jeste da probate ovo, pa ako vam odgovara nastavite. Ako ne, pronađite neki novi način za učenje. Svi smo mi drugačiji.


Podsetnici:
Kada učite npr. godine iz istorije i ima ih puno, napišite na one lepljive papiriće neku godinu i ispod kratak opis. Ili, ja kad sam učila iz srpskog zavisne rečenice (kojh ima takoo puno), svaku sam posebno pisala na papirićima i ispod njihovo obeležje, značenje i sve ostalo što mi treba za to. ☺
Ili ih zalepite iznad stola, ili koristite onu staru foru da ih lepite svuda gde stignete i gde stalno gledate. Ili jednostavno možete poneti neki od tih papirića sa vama na kontrolni i sakriti ga, da ako dođe nešto slično eto da imate. Ne kažem da to treba uvek raditi, ali ponekad kad baš zapne, nije zločin. XD

Možda ste već čuli za ove savete, i možda ih još i korisitite, ali sigurno će se pronaći neko ko nije čuo, i kome će dobro doći. A taman sam i sebe podsetila šta treba raditi, odnosno kako treba učiti jer će biti ovo teška godina.
Recite mi u komentarima kako vi učite?

Pošto se približava taj kobni prvi septembar, sve što čitam jesu postovi o školi, polasku u školu, priboru, nastavnicima i svim ostalim komponentama koji imaju veze sa tom obrazovnom ustanovom. Ja sam ove godine maturirala (osnovnu školu) i završila sam prvo poglavlje mog života. Bilo je uspona i padova, dosta uspomena i dobrih i loših, ali sve u svemu dobro je prošlo. Sada je preda mnom jedna nova škola, novi list života i uopšteno novi početak. Nadam se da će biti dobar. :)