четвртак, 28. април 2016.

ŽIVIM ZA DANAS, NE ZA SUTRA!!!

Trenutno mi najviše treba vremena. I ne, ne vreme da bih mogla da se spremam za prijemni, već vreme za život. Prijemni, škola i učenje su mehanički deo mene. To je ono što moram da obavim, znate neka vrsta moje dužnosti. Ali Iva ima i onu svoju mučnu i emotivnu stranu kojoj jako treba da vreme sporije ide, i da ako može negde i zastane.


Oduvek sam smatrala svoj život lošim. Ne da mi nešto fali, već sam oduvek maštala o momentu kad ću odrasti, krenuti u srednju školu i puff sve će mi se promeniti i život će mi biti kao u filmu. Epa, od toga nema ništa.


Nisam volela svoj razred. Školu da ne pominjem. Nekako nikad se nisam uklopila sa tom decom, ali iskreno i ja sam preterivala. Hejter sam veliki, i često vidim samo ono najgore. Ne želim da pogledam dobre stvari i da shvatim da nije sve tako crno. Možda sam zato bila i nezadovoljna. Izgovore sam trazila u drugima, ne u sebi. Samo se nadala nečem boljem, ustvari da bih izbegla sadašnjost.


Skoro sam čula pesmu koja mi je promenila život. Verovatno se stalno oko mene puštaju pesme koje imaju jako važne poruke i opasno emotivne reči. Mi ih ne primećujemo zar ne? Više se sluša WORK, WORK, WORK, WORK. Iskreno, ne znam zašto sam se tako povezala sa tim rečima. No, sve to me je navelo na razmišljanje o životu. Da li je sve tako crno? Zašto sam nezadovoljna? Vreme leti brzo?


Svako veče pred spavanje razmišljam o prethodnom danu. I tako sam shvatila kako je meni svaki dan ispunjen, lep. Bilo da ja sedim ceo dan u kući i učim ili sam u školi i zezam se, ili samo ležim i gledam seriju. Život je divan. U školi smo se svi zbližili, jako se dobro družimo, uživamo i eto ne želim da dođe kraj. Da, trebamo ići dalje, ali hajde da ovo što imamo traje još malo. Prerano je za rastanak. Nije ovo neki kraj, samo jedna raskrsnica, ali ja samo želim da se vratim u prošlost i kažem maloj Ivi, da je život sjajan, da se ne treba nervirati već uživati svaki dan jer možda se taj dan više nikad ne ponovi.


Treba biti zahvalan na svemu što su naši roditelji uradili za nas, a ne da jadikujemo i tražimo neke mane. Niko nije savršen i samo time ćemo sebi život zagorčavati. Želeti bolje i sanjati mnogo više od mogućeg, pravimo sebi komplekse i počinjemo živeti u snovima a ne u stvarnosti. Ne smem živeti za budućnost već za sadašnjost. Truditi se da svaki dan uradim nešto na šta ću jednog dana biti ponosna. Uveče kad dođem kući i smaram se za laptopom shvatim kako mi se tog dana desilo pregršt lepih stvari. Svaka svađa, svaka ocena, svaki trač čini moj život takvim kakav jeste.


Jednom u životu imam 15 godina i zašto želim da budem starija kad eto ovo je sve tako divno. Da, lepo je i sa 30 i sa 50 i 90 samo je stvar kako ko to shvati i koliko ko uzima od života. Zar želite da se jednog dana prisećate tinejdzerskih godina i kažete: "Pa, i nisam imao neki život." Ne. Treba da kažeš: "Kakav god moj život bio, ja sam zadovoljan. Imao sam krov nad glavom, hranu na stolu, puno druženja, smeha i veselja, i to je dosta za jedan srećan i lep život. Hvala Bogu što postojim"


Niko nije toliko loš da bih ga ja mrzela. Svima treba pružiti šansu. Kad bih sad mogla da vratim septembar. Avaj. No, hajde neću ni o tome toliko pričati. Nemam od toga ama baš ništa. Brišem sve negativne misli, lošu prošlost i želju za povratkom. Ne, ne može ni to. Onda se previše posvećujem tome, a ja ni to ne želim. Treba mi samo neki umereni život, lepa sadašnjost i osmeh. Dosta!


Žao mi što ranije nisam shvatala ove stvari. No, sada se trudim da svoj život promenim iz korena. Neće mene neko rasplakati ili iznervirati. To prvo ja neću dozvoliti. Ne ostavljam više ništa za sutra. Sve ću uraditi danas, sve ću zapisati, i radiću stvari koje me ispunjavaju. Neću više dozvoliti da me ni obaveze sputavaju u stvarima koje volim. Slušam veselu muziku u fazonu "Don't worry, be happy!" Svako jutro prvo podignem roletne udahnem svež vazduh, i pospremim sobu. Tako se bolje osećam. Pomognem i sebi a i mami. Smejem se redovnije i češće govorim ljudima da mi je stalo. Još jednom ŽIVOT JE DIVAN!!

Hvala svima vama koji ste pročitali ovaj post od početka do kraja. Stvarno mi to znači. Ja sam se sada rasplakala, ali preživeću.
Danas mi je rođendan, i godinu ipo dana postojanja mog bloga. Tako da mislim da ste zaslužili jedan ovakav post. Hvala vam još jednom puno. Očekujem vaša mišljenja u komntarima. Do sledećeg posta. 


понедељак, 25. април 2016.

Kako organizovati svoje vreme?

Probni se završio. Znam rezultate. Sedam iz matematike, sedam iz srpskog i kombinovani još nisu pregledali ali znam da ću imati 8+ poena. Od 10, naravno. :)


Pošto sam sada u velikoj gužvi (škola, republičko i prijemni) trudim se da svoje vreme jako dobro organizujem. A iskreno i ne ide mi baš. Imam i previše slobodnog vremena, mnogo gledam u laptop, pevam, plešem, ali i ja sam ljudsko biće. Moram živeti. Zapostavila sam blog, ali kao što vidite vraćam se nazad, i idemo punom parom napred. ♥♥


Imam neki problem da ne mogu ništa da radim ako mi soba nije pospremljena. Iako sam suviše lenja za pospremanje, jako volim kada mi je sve uredno. Jel realno ne možete raditi u haosu makar on bio i onaj "umetnički". ☺


Prvi savet za organizaciju učenja jeste da izdvojite na papir šta trebate da učite. Počnite od toga. Tako će vam malo biti lakše u mozgu jer će te znati sve vaše obaveze. Zalepite taj spisak na neko vidljivo mesto pored koga često prolazite. Tako svaki put kad prođete osećate križu savesti što zaista ne učite i to će biti dovoljno za početak. ☺


Zatim, odredite sebi prioritet. Vi ne možete u istom danu učiti sve predmete za prijemni, i pritom i za školu. Ako sutra imate kontrolni iz biologije preporučujem da prvo to naučite (ionako vam i to treba za prijemni, znači ubijate 2 muve istim udarcem). Kasnije tog dana pročitajte još nešto ali zapamtiteČ VI NISTE SUPERMAN (izvinjavam se ljudima koji to zaista i jesu).


Odredite koliko vremena posvećujete kom poslu i toga s striktno držite. Ujutru napravite plan šta ćete tog dana raditi u kom vremenskom periodu, i turidte se da do ispunite. I da ugasite telefon i sve ostalo što vas može ometati.

Kasno je večeras za još neko pisanje. Već sam napisala nešto unapred jer vam spremam nešto divno za koji dan, pa očekujte to. Recite mi u komentarima kako vi organizujete svoje vreme i šta vam pomaže u lakšem učenju.


субота, 23. април 2016.

Kako naučiti strani jezik?

Provalila sam kako svaki drugi moj post počinje mojim jadikovanjem i kukanjem. No, to menjam. Znate da imam puno obaveza, nemam interneta (sad sam išla do sbb-a da tražim da mi puste net ili cu plakati i napraviti scenu, vidite kako sam zavrsila posao. :D ).




Danas pričajmo o stranim jezicima. Mi svi u školi učimo engleski i još neki drugi jezik (ruski, nemački, francuski a negde čak i španski i italijanski) međutim ako vi učite samo u školi a nemate nekog neverovatno dobrog nastanika verovatno nikada nećete naučiti jezik da možete pričati ga savršeno )ili bar dovojno dobro. Ali koliko jezika govorite toliko ste bogati. To zvuči tako kliše ali jeste. Sebe puno obogaćujete, upoznajete nove kulture kao i sam mentalitet različtih naroda. Pritom zar nije divno da možete razumeti ljude gde god da odete. :)




U mojoj školi se engleski uči od prvog razreda ali do 3 uglavnom sve što znate jesu brojevi, boje, ono mama, tata, maca, kuca i to. Međutim iako imam dosta lošu nastavnicu, znam da se ni u drugim školama ne može pokupiti neko ogromno znanje. Stvar je u tome da se u školama uglavnom uči gramatika i malo pažnje se posvećuje samim rečima i govoru. Da li je problem u manjku časova, kao što nastavnici tvrde, ili u lošem planu i programu, zaista ne znam. To ćemo da ostavimo da neko drugi razbija mozak.


Ja mogu da kažem da dosta dobro govorim engleski, dokaz za to jeste da ja kad slušam nešto na YouTube-u uglavnom sve razumem. Mogu reći sve što želim, doduše to možda nije 100% tačno jer ja koristim 3 do 4 vremena a Englezi koriste mnogo više. Ja sam zadovoljna, Naravno, treba mi usavršavanja ali ima vremena, radiću na tome.


Način na koji sam ja naučila engleski nije baš pouzdan. Idem na privatne časove od trećeg razreda ali ne mogu to smatrati faktorom mog dobrog fonda reči. Mislim da je to pre gledanje puno stranih filmova, Disney kanala, serija, ali i slušanje muzike i čitanje knjiga. To je ono što vam ja mogu preporučiti. Trudite se da što više slušate jezik, pogotovo kada je engleski u pitanju, jer njega zaista i imate gde čuti.

Sve ovo što sam vam gore napisala, ja sad pokušavam da usvojim za nemački. Ja nemački učim već 6 godina i to ne u školi nego privatno, ali polažem razredni ispit u drugoj školi pa mi se to upisuje u svedočanstvo, Duga priča. No, nemački je meni savrčen jezik. Učim ga iz čiste ljubavi, i naravno ogromne porodice tamo. :) Ja svaki put kad ga čujem oduševim se, i maštam o danu kada ću moći gledati njihovu televiziju i bez prevoda. Medjutim od maštanja nema ništa. Moram vredno raditi. Pored toliko broja članova, vremena kao i pravila ja i dalje ne znam pričati. Dzabe to što ja znam ispričati sve o perfektu, kad ne znam šta neka reč znači. A reči su, deco moja, najbitnija stvar. Bez reči nema ni jezika. (Auuu Ivo, koja logika, ja ne verujem XD )


I tako ja moram naučiti hiljade i hiljade nemačkih reči sa hiljadama i hiljadama njihovih mučnm članova (der, die, das). Kada sam letos bila u Nemačkoj svi su me terali da pričam sa rođacima, a meni te nečto glupo, te ne znam. Ustvari, ja sam njih razumela ali kako reći ono što želim? Kako upotrebiti pravi padež?  Problem je baš u ne slušanju i ne pričanju svakodnevno. Sada se trudim da koliko toliko to ispravim gledajući nemačke serije bez prevoda i slušajući njihovu muziku. Javiću vam kako je to prošlo. :D

Recite mi koje jezike vi učite, kako i da li vam idu. :)


понедељак, 11. април 2016.

IDEM NA REPUBLIČKO?!

DAAAAA BRE MAČKE NAJJAČA SAAAAM!!! Ok, krenuću iz početka, ako znam gde je. ☺

Ovako, u subotu je bilo gradsko takmičenje iz biologije. I sada pošto je na opštinskom bilo nekih problema, sve su nas pustili da idemo dalje. Ali dobro. Ja reko, treba mi samo treće mesto, jer i ovako i onako znam da dalje neću proći jer treba čak 91 poen, a što je mnogo-mnogo je. 
I mi tako idemo truckavim autobusom u neku selendru, za koju iskreno i ne znam kako pripada Beogradu, i zezam se sa drugaricama, pričamo, smejemo se, iskreno zaboravila sam gde zaista idemo. U svakom slučaju kada sam dobila test uradila sam ga za nekih 15 minuta, i posle sam samo podebljavala hemijskom i još proveravala. Test mi je realno bio lagan, ali nisam se baš nadala uspehu kakav sam postigla.

Znači, ja dragi moji prijatelji idem na republičko takmičenje iz biologije. Imala sam 91 poen, što je bio maksimum na mojoj opštini i delim prvo mesto sa još jednim dečakom. Ispod mene najviše poena je 82, tako da sam realno ovo takmičenje oduvala. Hohoho
Kada sam sama računala (pre izlaska rezultata) znala sam da sam dobro uradila, ali sam mislila da ću biti 2 mesto i da će mi malo faliti da prodjem dalje. Ali hvala Bogu sve je dobro prošlo. Ovo je prvi test koji je napravljen kako treba. Svaki zadatak je trebalo rešiti logički i nešto razmisliti a ne samo nabrojati 20 biljaka koje žive u stepama. Mnogi kukaju kako je test bio pretežak, a to je zato što oni uče napamet. Ako smo ove godine ekolozi trebamo pokazati da to što smo naučili znamo zaista primeniti u delo. Organizatori su ispravili greške sa opštinskog, i ovaj test su napravili stvarno pošteno. Ipak, ništa nije savršeno pa je bilo puno žalbi. 
 Žalilo se na greške, kojih možda i nema. Većina traži da se spusti kriterijum, ali iskreno ne verujem da će se to desiti. Jer ipak ako svaka Beogradska opština ima prosečno 2 plasirana učenika to je već 32 učenika, i da računamo da će ih toliko biti i iz ostatka Srbije i to je dosta. Mislim meni je inače najbolje da nas bude što manje jer ću tako imati više šansi da dobijem diplomu. Zar ne Marso ? ☺


Od kada sam počela da se takmičim želja mi je bila da prodjem na republičko takmičenje. Nekako mi je to uvek bilo nedostižno. Decu koja su odlazila na ta takmičenj smatrala sam genijalcima, jer kao znate oni imaju tako puno poena i mnogo znanja. Godina sam na ivici prolaska, ali jednostavno nemam sreće, šta da vam kažem. Ipak, na biologiju idem od 5 razreda i uvek osvojim nešto na gradu, ali prošle godine nisam uspela da odem na to magično republičko takmičenje. Ja vama ne mogu opisati moju sreću tog trenutka kada sam na laptopu ugledala bodovnu listu. Skakala sam od sreće. Iskreno, idalje sebi nisam došla. Danas sam se ceo dan hvalila u školi jer, eto, može mi se. ☺ Kod nas ne prolaze često deca na republičko jer se nastavnici i ne trude nešto da nas spremaju. Moja je meni dala samo još neke knjige i kao evo uči sama. A uzima moje zasluge. Ccccc...


I tako sam ja sebi ispunila životnu želju. Ne moram ništa osvojiti tamo, ali samo želim da odem i da vidim kako je to. Sada ću imati i praktični rad, odnosno prepoznavanje biljaka i njihovih ekosistema, ali kako sam sve do sada naučila sama naučiću i ovo. Jedva čekam da bio blog objavi koliko će nas biti na takmičenju, pa da se malo raspitam kakva mi je konkurencija. Mada se malo Marijane plašim, hahahah.. :) :P


Nadam se da vas nisam smorila ovim postom, ali zasada samo o tome razmišljam. Recite mi u komentarima da li ste vi išli na neka takmičenja ili možda čak i na republičko? Pomozite jednoj jadnoj duši za koju je sve ovo novo, i dajte neki savet. Radujem se svakom komentaru. Ćaooo..

субота, 02. април 2016.

Zivot bez interneta


Vi ne znate koliko je meni sada u zivotu (ne) tesko. Znaci prva stvar je ta da nemam laptop. Tacnije pokvario se neki flet kabl, ne znam ni ja sta, sluzi da prenosi ostro sliku na ekranu. U svakom slucaju laptop mi je idalje pod garancijom pa sam morala to da iskoristim i da ga brze bolje odnesem u Gigatron, pa da mi sto pre poprave. Tako je bilo. Evo proslo je skoro 2 nedelje (kada pisem ovo) i nista. No to ne bi mi bio veliki problem. Znate kao, spremila sam dva posta unapred ok, imam telefon prezivecu neki period. Pozajmljivacu laptop od koga stignem u kuci i to. I onda se desilo sledece.


Dva dana nakon pozdravljanja sa laptopom ja sam slomila telefon. Nije da mi je to prvi put, ali opet. Evo kako je sve bilo. Dosla sam iz skole, sva presrecna jer sam tog dana dobila cak 4 petice, skacem po kuci, smejem se i uzivam. Tata me pozove da idem sa njim da se provozamo da on uzme nesto i ja naravno pristanem (taman, reko usput jos malo da se hvalim XD). I tako ja ulazim u kola, sve ok, kad cujem neki udarac. Ma reko sutnula sam neki kamen 100%. U kolima shvatam da mi nema telefona, i kao dobro zaboravila sam ga kuci. Dolazimo ispred kapije, ja izlazim kad ono odmah ispod mojih nogu moj telefon. Ja ga podizem kad ono njemu polomljen ekran, tj. moj tata ga je kolima pregazio. Dap, ljud, zamislite koji sam ja baksuz. Ako se nesto desi mom televizoru u narednih 5 dana roknucu se, ali ozbiljno!!!


Najludje od svega je to sto on u potpunosti radi. Ali ekran mu je slomljen i u jednom uglu je potamneo. Stvar je u tome, da sam planirala da menjam telefon u septembru kada krenem u srednju, ali izgleda da od toga nema nista. Proslo leto u Nemackoj sam isto polomila telefon.. Za mene je izgleda fiksni, ako je i to. ☺☺ I tako ja lepo nemam sada ni telefon ni laptop. Sada sam malo ugrabila sestrin, pa vam pisem ovo. Iskreno ne znam idalje poentu posta, ali smislicu nesto do kraja. Valjda. XD

Sada imam bas puno obaveza i veceras sam htela da placem. Blizi mi se probni prijemni, nastavnici nam zadaju 1000 hamera, teraju nas da ucimo i bukvalno nemam vremena ni za sta. A internet mi uvek samo oduzima vreme, pa ovako sam barem mirna. Nema poruka, nema uznemiravanja, mogu da se posvetim samooo ucenju. Kmeee (zamislite me kako placem)
Ono sto jos mozete raditi kada nemate internet i kada postanete antisocijalna osoba jeste sve sto do tada niste (a realno jeste) imali vremena.


Ja npr. sada mnogo vise citam, sredjujem sobu, provodim vreme napolju, sviram klavir ali prvenstveno ucim i obilazim rodjake. Dap, ovo zadnje je ustvari najgore.
Ono sto vam mnogu reci jeste da me oci mnogo manje bole, lakse zaspim, ne zujim (kako bi moja mama rekla), manje me ledja bole (evo, upravo pocinju), osecam se opustenije i vise se odmorim samo lezeci nego za internetom. 
Ovo sve zvuci cudno, ali stvarno jeste. Iako sada zvucim kao moja baba, zivot mi je mnogo laksi. Salim se samo. Lazem, da znate. BUGHAHAHHAHAHAHAH

P.S. U trenutku kad objavljujem ovaj post, laptop mi je kuci, na sigurnom, tako da mi je sada zivot super. XD