World around you

Već je jul, i većina nas će otputovati na more i mislim da je krajnje vreme da doteramo liniju. Jer džabe što svi stalno govorimo kako od sutra krećemo zdravije da se hranimo i da radimo vežbe, kad od toga nikad nema ništa. I onda se masnoća tako gomila i gomila i gomila, i kad dođe trenutak da obučemo kupaći bude mašalaaa.... Ja sam prva ta koja smatra da svako od nas treba da bude zadovoljan sopstvenim telom, ali kada neko ne vodi računa šta jede, kada jede i koliko jede i posle se žali zašto je debeo.... e pa druže stvari ne idu baš tako.... xD
I sada kada smo najzad odlučili da radimo vežbe (jesmo, malo sutra), sad treba da prestanemo da jedemo i slatkiše. A to je malo veći problem, priznajte. E pa ja, Iva, neprestano napredujem u svim sverama ovog sveta, da bih vama, mojim čitaocima, mogla uvek pomoći. I tako od modne blogerke sa najboljim fešn savetima stižemo i do profesionalong nutricioniste koji zna samo najbolje načine da izbegavate nezdravu hranu. Imam diplomu naravno (jer, internet je majka), i sada kad sam vas upoznala sa mojom profesionalnošću, krenimooooooooooo

1. Rum i Vanila za kolače

2. Pasta za zube sa voćnim ukusom

3. Kupka je zakon

Kao juče da je bio prvi septembar. Ja mala, srećna, vučem mamu za ruku i jedva čekam trenutak kada ću kročiti u osnovnu školu. Toliko uzbuđenje se nije videlo godinama. Nisam mogla da dočekam da upoznam svoju učiteljicu, nove drugare, učionicu a i put od kuće do škole.

To je za mene bilo tada najlepše iskustvo. Svaki dan sam učila nešto novo, i svaki dan je za mene predstavljao ostvarenje svih snova. Najzad sam velika. Najzad sam krenula u školu!

Sličan osećaj doživela sam 8 godina kasnije, upisavši srednju školu. Pošto sam joj se isto tako mnogo radovala, stalno sam zamišljala kako će mi prolaziti gimnazijalski dani. I tako sam maštala i maštala i maštala, ali i pored svog tog maštanja, nikad nisam mogla ni sanjati da ću imati ovakvu godinu pred sobom. Godinu druženja, zezanja i izlazaka. Godinu uspeha i godinu poraza. Bila je ovo godina u kojoj mi je malo falilo da odustanem, da krenem nekim novim putem. Ali nisam. Stisla sam zube, prešla preko svega i nastavila dalje, boreći se još više. Koliko je bilo srećnih i veselih dana, toliko je bilo tmurnih, nenaspavanih noći nerviranja o stvarima na koje ne mogu da utičem. Ali ipak.... Pored svega što mi se dogodilo, mogu zaključiti da je ovo bila moja, možda i najbolja, godina do sada. :)

Prvi septembar u gimnaziji ostaće zabeležen u divnom sećanju. Nisam plakala, nisam želela da se vratim u osnovnu i nisam odbijala odlaske na časove. Jesam bila malo zbunjena, i osećala sam se pomalo neugodno prvih nedelja, ali brzo je sve leglo na svoje mesto i ja sam pronašla svoj put. 

Nije bilo previše teško. Škola k'o škola. Ima da se uči, mora da se radi, ali sve se može postići.
Jedini problem mi je predstavljao određeni profesor, koji je radio šta je želeo, nama delio jedinice i vređao nas, govoreći nam razne pogrdne reči. Noćima nisam spavala, glava i želudac su me boleli, čak sam i u bolnici završila od prevelikog stresa. I nisam mogla da se dovoljno dobro posvetim ostalim predmetima, kao ni samom druženju i užvanju u ovoj prvoj godini.


Prva godina srednje škole će ostati zauvek upamćena kao godina mnogih prvih stvari.
Prvi put sam imala dobro društvo. Prvi put sam izlazila stalno. Prvi put sam imala poverenje i mogla reći sve što mislim i osećam. Prvi put nije postojao dan a da se ja ne izblamiram. Prvi put nisam plakala zbog sitnica. Prvi put nisam bila osuđivana zbog mog ludog ponašanja. Prvi put sam zaista bila u stanju nekome da pomognem. Prvi put sam držala "časove". Prvi put sam provodila sate dopisivajući se. Prvi put sam osećala da se nalazim tačno tu gde pripadam.
Prvi put sam videla saobraćajnu nesreću. Prvi put se to desilo mojoj drugarici. Prvi put sam zvala hitnu pomoć i prvi put sam ostala pribrana. Prvi put sam pala u nesvest i prvi put bila u bolnici.
Prvi put sam dobila jedan, i prvi put nisam bila uvek najbolja. Prvi put sam pronašla sjajnog profesora i prvi put zauzela poslednju klupu. Prvi put sam menjala kabinete, i prvi put sedela na podu školskog hodnika. Prvi put sam imala zaista časove nemačkog, jer sam ga do tada učila samo privatno. Prvi put sam postala opsednuta tardigradama *-*


Prvi put (a i poslednji xD) sam učila latinski i mučnih 100 izreka, i prvi put sam pronašla svoju "školsku majku". Prvi put sam našla osobu koja je ista kao ja, i koja živi život sličan mome. Prvi put sam pomislila da možda zaista imam izgubljenu sestru bliznakinju. Prvi put sam učila likovno, i prvi put sam vežbala matematiku svaki dan. Prvi put se biologiji nisam dovoljno posvetila. I prvi put skupila hrabrost da uradim stoj na rukama xD.
Prvi put sam našla osobu sa kojom mogu da pričam na nemačkom i prvi put otišla u Geteovu biblioteku. Prvi put sam išla na nastavničko veće, i prvi put nisam morala da učim geografiju. Po prvi put nas je bilo mnogo na građanskom, jer u osnovnoj jedva da smo i postojali. Prvi put išla na pravu ekskurziju, i prvi put nisam spavala do 4 ujutru. Prvi put sam imala previše slika, i prvi put nisam mogla da koristim telefon koliko je bio prebukiran. :)
Prvi put sam svakog meseca išla u pozorište. Isto tako, prvi put nisam pisala redovno, ali... ehem... pokušajte da me razumete. Barem malo? Mrvica? Mrvičica? Atom? Ne? Ok...
 Prvi put da mi je bilo žao što se školska godina završila. I prvi put mi ni jedan dan na raspustu nije dosadan.


I zbog svega toga, ovo je bila najlepša godina. Ovo je bila godina prijateljstva, matematike i selfija, ako bih morala kraće da objasnim. xD Zaista bih želela da se zahvalim svima, koji su na bilo kakav način uticali na ovo moje malecno putovanje od septembra do dana današnjeg. Pre svega, hvala vama, moji dragi drugari. Hvala vam na svakoj izgovorenoj reči, hvala vam na svakoj poverenoj tajni, hvala vam na svakoj dobroj (a i onoj lošoj) forici, koju ste rekli da bi mi popravili raspoloženje. Hvala na svakoj porukici. Hvala na svakoj popijenoj kafi u Aviatoru, makar ona bila i nešto slađa, heheheh. Hvala vam što se vraćate sa mnom kući, iako vam nije usput. Hvala vam na svakom upućenom osmehu, i poslatom selfiju. Hvala vam kad ste me naljutili, i onda kad ste me u momentu razočarali. Jer sve to prolazi. I nikada se neću sećati loših trenutaka sa vama, već samo onih najlepših. A verujte mi, ima ih mnogo ;)
Hvala Sanja, Ivana, Ema, Marko, Igor, Nikola, Milan i još jedan Marko. Hvala što ste učinili jednu malu devojčicu iz prigradskog naselja, najsrećnijom osobom na svetu.

Vaša Iva ♥

Danas sam odlučila da posetim svoju osnovnu školu. Da vidim kako je, šta radi. Da li je novi učenici nerviraju, i da li ima petica. Kako su takmičenja, i kako je život. Ima li dovoljno osmeha. 

Prošetala sam onim istim hodnicima. I ušla u onu istu zbornicu. Pogledala se u ono isto ogledalo, i zakoračila u onu istu učionicu. Javila se onim istim profesorima, i sela u onu istu klupu. Kupila onu istu žvaku, i prošla pored istog plakata. I sve je bilo isto. I sve je ostalo isto.

Oduvek sam žurila da završim školu. Samo čekala momenat kada ću napustiti osnovnu. Međutim, sada kada pogledam, ne znam zašto sam to radila. Tek sada shvatam koliko je taj period bio lep.
Svaki dan sam ulazila na taj ulaz. Svaki dan sam sedala u istu treću klupu do zida, sa svojim drugom. Svaki dan sam slušala njegove šašave priče. Svaki dan sam mu dopuštala da se šali na moj račun.
Svaki dan sam odgovarala, ili imala kontrolni. Svaki dan sam kasnila. Svaki dan sam mislila da sve znam, da bih kasnije shvatila da i nije baš tako. Svaki dan sam sedela u kabinetu za engleski jezik. Svaki dan sam pevala, i svaki dan sam bila nasmejana. Svaki dan je bio ispunjen.


Školska prodavnica još uvek prodaje one iste žvake sa ukusom limuna. I dalje stoji moj plakat u holu škole. A i moj potpis u levom uglu klupe je tu. Broj pločica u hodniku se nije promenio, kao ni stari prsluci koje su dežurni učenici nosili. Bista našeg pesnika nepomično stoji na ulazu u školu. I ribice u akvarijumu veselo plivaju. Boja zidova je boja breskve baš kakva je bila kad sam je poslednji put videla. Stolice su iste. I krede. Čak i one su iste.


Sve je ostalo isto. Osim u jednom. Sve to isto više nije bilo moje isto. Nekada sam ja bila ta koja je skakala po školskim hodnicima, ta koja je učestvovala u svim priredbama, ta koja je čekala ispred zbornice da uzme kartu iz geografije.
I onda pogledam oko sebe. I dalje deca trče po učionicama, i dalje neko plače u wc-u, i dalje se tračevi šire hodnicima. Samo što to više nije moje društvo. Više nismo mi ti koji pravimo smicalice, više nismo mi ti koji se grle po hodnicima i više nismo mi ti čiji glasovi vijore učionicama, dok profesori pokušavaju da nas nauče nečemu. I te stvari nedostaju. Nedostaju mi časovi provedeni krijući telefon od nastavnika, hladni zimski dani grudvanja, sahrane koje smo pravili....


Koliko god ja govorila da ne volim svoju osnovnu školu, kada se ponovo nađete u toj zgradi, nemoguće je da vas ne sustignu emocije. Jer osnovna škola će ostati vaša. I zauvek ćete imati taj osećaj da ste došli u nešto svoje. Jer ste odrasli sa tim ljudima, i oni su propratili vaš razvoj, od jednog detenceta do već velike osobe sa svojim stavom i mišljenjem. Zato i želim da im zauvek budem zahvalna. Moja prva godina srednje škole, je lepša nego cela osnovna škola, što se tiče ljudi oko mene. Ali nikada neću zaboraviti dane provedene u osnovnoj, i osobe upoznate u njoj.
Tačno je da sam dosta puta bila ljuta, razočarana i povređena od osoba od kojih to nisam očekivala. Ali isto tako, da nije bilo svih tih osoba, ja ne bih danas bila ovakva kakva jesam.
Ne bih bila ovako pozitivna, ne bih beskrajno verovala u sebe, i ne bih  bila tako otkačena. Ne bih umela sebe da odbranim u neprijatnim situacijama, i ne bih umela da pričam bez prestanka.
Da nije bilo osoba boljih od mene, ne bih naučila da se borim za svoje ciljeve.Imala sam svoje trenutke slave, gde je cela škola gledala u mene, ali imala sam i trenutke kada sam morala da se suočim sa činjenicom da možda ipak i nisam najbolja u svemu.


Nedostaju mi ljudi, nedostaju mi osmesi, nedostaju mi čak i svađe. Želela bih samo na jedan dan da se vratim u svoju staru klupu, da samo još jednom čujem propalu drugovu foru, i da po poslednji put budem voditelj na školskoj priredbi. Ne bih menjala sadašnje odeljenje ni za šta, ali ne mogu sakriti sva svoja osećanja kada sam ponovo kročila u staru zgradu.
Kroz srednju školu samo prolazim. Ja sam jedna od 270, koliko nas ima u generaciji. Niko nema sa nama taj odnos, da osećate tu povezanost sa profesorima. Ali naviknete se i na to posle nekog vremena. Samo što će zauvek ta vaša zgrada osnovne škole ostati upamćeno mesto pre svega u vašim srcima. ♥

Svašta se izdešavalo u poslednja dva meseca. Znam da sam neodgovorna, znam da sam lenja, znam da sam neredovna....  Oko toga nema rasprave. I ne planiram da ovaj post posvetim mom pravdanju, jer nema potrebe za tim. Jednostavno, samo želim da vam kažem moje mišljenje o svemu što se dešava, jer i dalje prvenstveno planiram da budem iskrena ovde. Svejedno je, da li će moje mišljenje uticati na vas ili ne, ja ću pokušati. Previše volim ovo mesto, da bih tek tako lako odustala od njega.


Dugo nisam pisala. Tačan razlog ne mogu navesti. Imam dosta obaveza, ali imam i slobodnog vremena. Ako ništa, trudim se da ga imam. I trudim se da svoje vreme dobro rasporedim, da bih često bila slobodna, za duge razgovore sa prijateljima, šetnje parkovima, i između ostalog, gledanja YouTube videa. Jer, da bih bila iole normalna, moram imati vreme samo za sebe i svoje potrebe.

I znam da bih trebala češće pisati, jer ima puno vas koji to očekuju od mene, a i ja očekujem od same sebe. Mogu reći, da mi nedostaje to vreme provedeno ispred računara smišljajući koji je najbolji način da napišem neku moju misao, i vodeći računa da li to što pišem ima veze sa vezom. Skoro pa sam zaboravila kakav je osećaj kucati na tastaturi. Sada je ona postala samo način lakšeg završavanja mojih seminarskih radova i prezentacija.


Ne pišem jer nemam inspiraciju. Jako dugo mi se nije desilo da mi iz čista mira padne na pamet neka odlična tema za pisanje. I da sednem za laptop, i da pokušam nešto da pišem.... Ne znam šta.
Pokušavam da se držim pravila kvalitet pre kvantiteta, jer prvenstveno smatram da moj blog zaslužuje samo najbolje postove, a samim tim i vi, moji čitaoci. Ne osećam nikakvo uživanje u pisanju tra la la postova, koji služe samo da prepune moj blog feed, i da daju prividno stanje moje redovnosti. Jer, ukoliko ja ne pišem postove u koje ću uložiti 100% sebe, i sa kojima neću biti isto toliko zadovoljna.... čemu? Blog je mesto gde sam ja ja. I gde mogu da se iskažem u pravom svetlu. Ako bih pisala postove da bih to samo obavila, bez truda i emocija. Ne znam.... onda verovatno više ne bih ni pisala. Tako da, smatram da je bolje 2 dobra i kvalitetna posta mesečno, nego 1001 wish lista, koju bih napisala radi reda. Prvo i osnovno, ja to ne umem da pišem, a i ne želim. Tako da, moraćete da se snađete sa manjim brojem postova xD


Osim toga, odlučila sam da promenim svoj način razmišljanja. Ponovo. Jer, mogu reći da se nerviram oko škole, iako sve na kraju ispadne kako treba, i završi se i bolje od planiranog. Ali, to je jednostavno jače od mene. Ja sam svesna da je nepotrebno nerviranje, da nije sve tako crno, da mi stvari idu i bolje nego što ja mislim. Ali, opet sam u stanju da me boli želudac danima, i da se osećam loše i da ne želim da pričam. Jer, eto. Ne znam ni sama više. Samo želim odmor od svega i svakoga. Trudim se da razmišljam pozitivnije. Ne ide uvek, ali pokušavam, zar ne? Iako moj mozak uvek zamisli najgori scenario, sreća je okrenuta prema svima nama, i samo čeka trenutak kada će procvetati. A za to treba biti strpljiv, jer dođe i to nekada. I to baš kad najmanje očekujemo.


Sredinom marta završila sam u bolnici na infuziji, zbog nekih stvarčica o kojima ranije nisam vodila računa. Dosta faktora je uticalo na moje tadašnje stanje, ali sada sam sasvim dobro, ponovo zdrava, ponovo srećna. Promenila sam život i u tom pogledu, jer sam počela sebi posvećivati nešto više pažnje. Nažalost, dešava se da se ne držim ranije obećnih dogovora, ali pokušavam to promeniti. Počevši od bloga. Zaista ne znam, koliko se mogu posvetiti blogu u ovom trenutku, ali mogu obećati najmanje 2 posta mesečno, jer smatram da ste bar toliko zaslužili. Krivo mi je zbog ovoga, ali nemojte misliti da sam odustala. Ne bih tek tako bacila dve ipo godine. Još uvek sam ovde, još uvek ću se truditi da budem što bolja, što vrednija. Ne dam se ja tek tako lako. xD
Da ne dužim više, sve sam rekla. Još jednom, zaista mi je neprijatno, ali pre svega žao zbog moje neredovnosti, koju ću pokušati nadoknaditi u što kraćem vremenskom periodu. I zaista bih želela da mi napišete u komentarima kakv post biste želeli, da bh eto vama učinila nešto, a i da biste meni pomogli oko inspiracije. Vidmo seee ;)

Nisam verovala da ću ovaj post napisati tako brzo. Očekivala sam ga, ali ne baš sada. Ne baš ove sunčane srede, u povratku kući sa matematike. Sanjala sam ovaj dan, ali u mojim mislima izgledao je nedostižan. Izgledao je nestvaran. Srećom, sve se završilo kako treba, i danas sa ponosom mogu reći da sam uspela. Prevazišla sam svoja očekivanja, i pre svega strahove. Danas sa pravom, mogu reći da sam ponosna. :)


Nakon 8 godina, po prvi put sam se susrela sa nekim problemom u školi. Prvi put sam naišla na prepreku koju ne mogu tako lako preskočiti. I kako je vreme prolazilo, moje psihičko stanje se pogoršavalo, tačnije, sve više i više sam gubila nadu u sve što radim. Šta ako moj trud niie dovoljan? Šta ako sve ovo radim uzalud. Nije kao da vidim neki napredak. Samo sve više i više, iz dana u dan tonem. I ne vidim način kako da se iščupam iz blata u kojem se nalazim. Kako da pobedim nepobedivog neprijatelja?
Zamislite da se vi trudite da poletite, i stalno ste tu na granici. Taman što raširite vaša krila i podignete se sa zemlje, dodje neko i udari vas po glavi, rečima da ne znate ništa, i da se džabr trudite kad nećete uspeti.


Za vreme januarskog raspusta, osećala sam se skrhkano. Jedino o čemu sam razmišljala bila je ta jedna ocena, koja me je delila od nedovoljnog i odličnog uspeha. Neprestano sam razmišljala o mojoj kobnoj sudbini i šta treba uraditi da je iole popravim. Kako se boriti i koji put izabrati.
U tom trenutku mogu zaista reći da sam pala. Odustala sam od svoje borbe i već našla drugo rešenje za svoje probleme. Nisam više mogla da podnesem pritisak koji se vršio na mene. Kao da me neko guši. Kao da po poslednji put udišem kiseonik i to dosta bezuspešno.
Želela sam da se rat završi, makar po ceni moje predaje. Jednostavno, naišla sam na prepreku, ponuđena mi je pomoć da se ta prepreka odstrani, i ja sam odlučila da je prihvatim. Da odustanem, da odem u drugo odeljenje i da spasim svoje živce, i vreme.


Nakon nekoliko celodnevnih razgovora sa roditeljima, mišljenje mi se promenilo. Zašto bih odsutala? Sigurno je moguće pobediti. A uostalom, u životu ću naići na mnogo veće prepreke nego što je jedan profesor u srednjoj školi. Kada budem bila na fakultetu, i kad ne budem uspela iz prvog da položim neki ispit, neću moći tek tako da odustanem i kao naći ću neki drugi fakultet. Znala sam da moram nekako prevazići sve što se događa, zaboraviti na sve što se desilo, isplakati se, i reći sebi da moram krenuti dalje. Imala sam taj jedan dan kada nisam ništa radila, već samo.... razmišljala.
Da li ja zaista želim da odustanem? Da li želim da mu pokažem da ga se plašim? Da li želim da izgubim bitku? Da li želim da napustim ljude koji su mi dragi? I pre svega, da li želim sebe da izneverim?


Ne. Ne želim ništa od toga. Želim da pokažem sebi da ja to mogu. Da mogu da prevaziđem sve "probleme" koji se nalaze samo u mojoj glavi. Želim da ne odustanem. Želim da pobedim sada, da bih pobedila i u budućnosti. Želim da shvatim da ništa nije nemoguće, samo da je potrebno više
odnosno manje truda. Želim da uspem.
I jesam. Nakon dugih 6 meseci borbe, ja sam pobedila. Uspela sam dokazati sebi a i drugima da ja to mogu. Tačno je da sam uložila mnogo truda, ali isplatilo se. Ovo je možda jedan od mojih najvećih uspeha, baš zato što nisam odustala. Pala sam, i opet ustala. Znam da zvučim kliše, ali to i jeste najbitnija stvar. Zaista, ne sećam se kad sam bila ovoliko srećna. Prvenstveno sam zahvalna svojim roditeljima, koji su me motivisali da nastavim dalje, i koji su mi pomogli da prevaziđem sve probleme. Kao i svim prijateljima koji su verovali da ću uspeti, i onda kad ja sama nisam. xD

Poenta celog mog današnjeg posta je da ne odustajete. Znam da je teško, i znam da je najteži taj prelomni trenutaka kada treba da se trgnete i shvatite šta želite. Ali pokušajte da razgovarate sa nekim, i da pronađete nešto što će vas motivisati da nastavite dalje. Recite sebi da to tako više ne ide, i da ne želite da očajavate. Da planirate da ustanete i pokažete svetu ko ste i šta možete. Jer tako nastaju šampioni. Nema odustajanja, nema predaje. U jednom trenutku će vam se trud isplatiti. :)

2016 je definitivno bila godina trenodova. Uglavnom dobrih, ali nažalost postoji veliki broj onih trendova koji su bili popularni, ali su jednostavno posle određenog vremena smorili. I umesto da prestanemo da ih koristimo, i krenemo dalje u život, tražeći nešto novo i interesantnije, mi se neprestano vraćamo na njih, pokučavajući da ih vratimo u modu. E pa, ne ide to više tako. Moramo napraviti prekretnicu i životu, i ostati otvorenog uma prema novi stvarima. Tako da, hajde da se podsetimo prevaziđenih trendova iz 2016, koji se (nadam se) neće ponovo javiti u ovoj novoj, lepoj 2017. :)

Dab

Priznajte, da ste bar u jednom trenutku svog života bili opsednuti dabom. Zarazno, interesantno, novo bla bla.... Jeste sve to, ali to je bilo kul možda prva 2 eventualno 3 meseca. Onda je dab zamenio sve ostale funkcije vaših ruku. Kad uradiš nešto dobro-dab. Kad si srećan-dab, kad nećeš daodgovoriš na pitanje-dab. Pojedeš čokoladu-dab. Kineš-dab. Šta je sledeće.... Hoćete li uraditi dab i kad perete zube? Pa dajte bre ljudi. Shvatam, baš je fora "dabovati", ali ne mora da nam se život pretvori u to.
I što je najgore od svega, većina ljudi i ne zna da uradi dab kako treba. Aaaaaa ježim se na to. Znači, ako ne znaš, nemoj da se blamiraš. To izgleda toliko cringe, da je meni žao da gledam. Onako, polu savijene ruke, šake stegnute. Šta je bre to. Aaaaa evo žmarci me hvataju na samu pomisao na to. Znači, musical.ly isto. To sve može biti dosta normalno da nema previše dečurlije koje svoje vreme provode blamirajući se na toj aplikaciji. Kakvi su to vaši roditelji? (O.L.) xD

Bananica obrve

Aaaaaaaa opet cringe. Ma ovaj ceo post će biti tako cringe. Ja se jako izvinjavam. Šta da radim. xD
Znači obrve. Tačno je da je prethodnu godinu obeležila popularnost Cara Delevingne obrva. I to jeste lepo. Ali ako nemate prirodno lepe i guste obrve (kao, moja malenkost xD), a ako baš želite da one tako izgledaju, popunite ih. Ne da ih crtate već jednostavno pomunite. Jaoj, kada vidim onako debele obrve, dođu vam do korena kose, pritom crne boje, iako vi imate plavu kosu. Ili ono čupam obrve na opasno. Kao da je vama cilj da ulijete strah u ljude koji vas vide. (Ne želim da ulazim u to, šta su vaši ciljevi).

Konturisanje

Niko mi ne može reći da nije primetio da je ova 2016 godina bila ispunjena konturisanjem. I to ne samo lica, već skoro svakog dela tela. Krenući od ušiju, nosa, grudi pa sve do stopala (dap, čak sam i to videla).... i to naravno nevešto konturisanje. Samo stavljanje tamno braon linija gde god stignete. A highlighter. Oh da naravno. Stavljamo ga i ispod očiju, i na jagodicama, i naravno kazaćemo da nas je drug šminkao u 5 ujutru.... (zar ne Bagi?)
Nemam ništa protiv konturisanja, i sama se slažem da nakon nanošenja bronzera naše lice dobije lepši oblik, i možemo ga napraviti da izgleda jako lepo. Nažalost, kad god vidim rumenilo kod usana, ili bronzer na jagodicama zgadim se. Oh dajte ljudi, zar ne koristite YouTube? Toliko tutoriala o svemu. I opet te katasrofalne greške. Ako ne znate da konturišete kako treba, ne izlazite u javnost dok ne naučite. Pa mislim stvarno....  I fejk pegice. Aaaaaaaa umirem. Neko to zna da nacrta kako treba, ali većina ne. Znači to izgleda kao da da uzmete narandžasti flomaster i bodete se njime po licu. Tako fejk, tako ružno i pre svega neprofesionalno....

Lyrics Prank

Kraj. Ja ne mogu ovakve videe više. Ako ja, kao jedan ogroman fan YouTube-a, kažem da je nešto smorilo onda zaista jeste. Znači, bilo je interesantno na početku. Eto lepog načina da se našalite sa prijateljima. I ja to radim ponekad. xD Ali ne postoji dan da mi ne iskoči jedan lyrics prank u preporučenim videima. Sve je postalo isto. Iste pesme, iste fore, isti ljudi.
Pogotovo me nervira to što znam da je većina poruka napeštena, i onda više nije zanimljivo kad znate da je to osoba koja se dopisuje sa sobom. Ma jeste baš vaša najbolja drugarica je priznala sve svoje grehe.Ili kada stave one clickbait-ove kao "My girlfriend says that she cheated me" ili "Lyrics Prank on EX".... Nije kao da je velika tajna, da ste to u većini slučajeva to vi. A i da niste. Svejedno je postalo tako kancerogeno....
Još kad vidim na srpskom te videe.... Nema ništa loše u tome, ali na srpskom to zvuči takooo loše. I često ima dosta grešaka, i promene teksta, što mi se iskreno ne dopada. Ili ono kao "Gone wrong".... Aaaaaaa ne mogu ja ovo

Musical.ly